Zarobljeni potencijal: kako da usadiš ograničenje u sportistu?

Somatski markeri — utrobni signali koje roditeljsko i trenersko ponašanje ugrađuje u dete, i koji odlučuju o njegovom budućem uspehu u sportu.

Pojava sportske psihologije preokrenula je naš pogled na stvari jednako kao kad je prvi put izgovoreno da je Zemlja okrugla. Koliko je duboka zečja rupa, tek počinjemo da naslućujemo.

Dovoljno provokativan naslov? A doslovno je tačan! Jedan od činilaca budućeg uspeha sportiste jesu somatski markeri koje su u njega ugradili roditelji i treneri svojim ponašanjem — u vezi sa samim sportom.

Šta su to somatski markeri?

Vredi zapamtiti ime portugalskog neurologa Antonija Damazija. On je formulisao hipotezu somatskih markera. Nekada je to bilo toliko strano da su neki namerno pokušavali da je ospore, a danas je postala višestruko potvrđena teorija.

Somatski markeri su oni signali iz stomaka, posebna vrsta kognitivnih emocija, koji nam — na osnovu prošlih iskustava — nagoveštavaju predvidljive ishode zamišljenih događaja. (Laslo Mero, mađarski psiholog)

Opa. Znači, iskustva proživljena u prošlosti, preko posebnog kognitivno-emocionalnog sistema signala, utiču na naše buduće razmišljanje, a time i na naše postupke.

„Stvaranjem osećaja u stomaku mešaju se u naše misaone procese, i time nas navode da izbegavamo puteve koje „smatramo lošim", a sledimo one koje „smatramo dobrim" — a da pritom ni sami markeri ne znaju zašto neki misaoni put smatraju dobrim ili lošim." (Laslo Mero)

E, majku mu! Utiču na nas, a mi ni ne razumemo zašto nešto odjednom smatramo da treba izbegavati ili slediti.

Strah utisnut u utrobu

Dobro, Zoltane — kakve to veze ima sa sportom?

Upravo ti somatski markeri oblikuju potencijal koji ti je u datom trenutku na raspolaganju — i to duboko u stomaku. Zamislimo: kakve markere, vezane za sport, sportista dobija od roditelja i trenera?

Radi jednostavnosti: da li trener dete osnažuje i čini ga sposobnim — ili ga nadvladava i kontroliše? Od toga zavisi hoće li se stvoriti somatski markeri koji podstiču kreativnost i preuzimanje rizika — ili oni koji navode igrača da ih izbegava. E sad, ako iz hokeja (ili bilo kog takmičarskog sporta / biznisa) izvučemo kreativnost i preuzimanje rizika, tu velike dobiti neće biti, ali gubitka sigurno hoće.

Dragi roditelji i treneri! Kad tokom meča s klupe ili preko ograde tresnete „decibele mudrosti", setite se: kakve signale baš tada kodirate u čedo?

Hoće li ga iskustvo iz toga osloboditi, da s radošću uđe u sledeću sličnu situaciju? Ili će mu se od straha i gaće išarati bar-kodom? Jer kočnice kasnije izvaditi nije nemoguće, ali je ogroman posao. Bolje ih uopšte i ne ugrađivati.