Veština lepog zaboravljanja: genijalni odbrambeni mehanizam duše

Um bolno tragične udarce prepakuje da bismo preživeli. Ne nestaju i ne rešavaju se — samo čekaju trenutak kad ćemo biti dovoljno jaki da otvorimo taj paket.

Zadivljuju me mehanizmi odbrane. To koliko kreativno naš um ume, radi našeg preživljavanja, da trenutno prepakuje bolno tragične udarce. Time ne nestaju, niti se rešavaju, ali život tu i tada može da se nastavi — s nadom da će doći vreme kad ćemo biti dovoljno jaki da, otvorivši paket, nađemo neko razrešenje za tamo sahranjene tragedije.

Pre nego što nastavimo da čitamo, moram da zamolim sve da uhvate svoju osudu. Šta? Osudu. Znam, ti to nemaš, ti tako nešto ne radiš… a ja kažem: lažeš.

Da ne zaboravim reč — stali smo kod toga da smo osudu zgrabili za grlo i dobro je stegli, da ni da pisne. Tako će i dalji tekst biti sasvim razumljiv.

Kad varikina ispere osećanja

Napisano se može čitati i kao da su namerni, svesni procesi, ali pre su to emocijom motivisani, nesvesni, instinktivni postupci. Prosto nam se dese, i nema svesnog traga da smo to mi uradili.

Pogledajmo konkretno:

Operacija krajnika u ranom detinjstvu. Uspomene koje kao odrastao imam na taj događaj: veselo klizanje po hodniku, sipanje užasnog čaja u lavabo, nestašluk ranog jedenja Jafa keksa, i posledica toga — da doktor iz rane vadi komadiće. Mnogo, mnogo zabavnih priča.

Ima i par paradoksalnih slika: jutarnje buđenje, kad me sunčevi zraci na neshvatljiv način zateknu vezanog za krevet, crna maska s čudnim iritantnim mirisom i zamućeni svet oko mene. Ali to su neutralne slike, crno-bele. Kao da je stvarnost osećanja iz njih isprana varikinom, daleke su. To su uspomene iz četvrte-pete godine.

Stvarnost otkrivena u terapiji:

Užas deteta koje odvajaju od roditelja, koje na silu hoće kući, da u majčinom krilu potraži utočište. Koje vezuju, i koje zaspi u struji sopstvenih suza. Užas i strah da su ga napustili, da je u opasnosti, i da nema koga da zamoli za pomoć. Bes, gnev, borba, preživljavanje.

Startap-logika u našoj duši

Kontrast nije mali. Bezbroj priča bih mogao da napišem u kojima se prepoznaje da su od uspomene odsečeni bolni delovi, ili izbrisana osećanja koja joj pripadaju. A ako ništa od toga ne upali, cela se sahrani.

U čemu je problem? Zašto se time baviti kao odrastao?

Jer to nije rešenje, samo odlaganje za kasnije. Baš kao kod startapa u Silicijumskoj dolini: jure ka ostvarenju i samo se nadaju da će, dok stigne polaganje računa, već imati potrebnu tehnologiju. Jedno je sigurno: obračun se ne može izbeći. Tu će se jasno videti jesmo li napravili uspeh ili urnebesan promašaj.

Tako i mi pokušavamo da odgurnemo suočavanje — da živimo, iskusimo, nađemo snagu i alate… jer kad ga otvorimo, to će nas udariti. Ne malo, nego dobro i temeljno.

U pozadini anksioznosti, depresije, teškoća u odnosima, bolesti, profesionalnih neuspeha i patnji u našem životu mogu stajati ovakve lepo zaboravljene stare priče.

I ovde važi: ako je nešto previše lepo da bi bilo istinito, tu vredi malo zagrebati boju.