Hladni paradoks dobrote

Ima onih koji su se pobunili. I ima onih koji su odustali od sebe — tiho, lepo vaspitano, s osmehom. O njima je teško govoriti, jer ne viču.

Preživljavanje ima dva velika puta.

Jedan je pobuna. Ko izabere taj put, bar je vidljiv: lupa, provocira, obara zidove, ostavlja tragove za sobom kao oluja. S njim se može raditi, jer nam nešto daje u ruke — bes, otpor, prelom duž koga se može krenuti.

Drugi put je tiši, i mnogo ga je teže uhvatiti: kada neko odustane od sebe. Ne lupa. Naprotiv. Postane savršen. Dobar, izvrstan, pouzdan, uslužan — navuče lažni skafander dobrote i izvrsnosti, i u njemu preživi detinjstvo. I radi to toliko dobro da nikome nikada ne padne u oči da unutra odavno niko nije kod kuće.

U poređenju s njim, klasični „nevidljivi čovek" — o kome se toliko piše — vašarski je džambo-plakat. On bar liči na nekoga ko se krije. Onaj u skafanderu se i ne krije. On blista. I upravo je blistanje savršena maska.

Krilna vrata

Život im je kao krilna vrata kafane iz vesterna.

Ljudi kroz njih neprestano ulaze i izlaze — prijatelji, kolege, ljubavi; oni kojima pomažu, koje saslušavaju, koje pridržavaju. Živahan život, pun ljudi. Pa ipak: krilna vrata se uvek njišu sama. Dok bi se za nekim zatvorila, već ih gura sledeći. Nikada ne dođe onaj trenutak kada se jedna vrata zatvore — i neko ostane unutra.

Jer za skafander se ne može vezati. Upravo mu je to posao. Okorela dobrota štiti od svakog uticaja okoline — dobrog čoveka je teško povrediti, izvrsnog je teško odbiti — ali isti taj oklop, koji čuva od povrede, zatvara i svaku dublju vezu. Skafander ne pušta unutra. Ni udarac, ni ljubav. To je hladni paradoks dobrote: najbezbednije mesto je samoća.

Nema šta da se primeti

I tu dolazi najteži zadatak coachinga.

Jer ovi ljudi ne odašilju znake. Otkud i bi — i kome? Ceo život su učili da na znak ne stiže pomoć, nego teret. Lepo vaspitano dete koje nikada ne plače glasno nauči da je njegova potreba nevidljiva. Kao odrastao čovek više i ne pokušava. Ne viče. Ne lupa. Samo služi, prima, pridržava — a pritom je usamljen onako kako se buntovnik nikada ne usuđuje da bude.

Kod njih trauma nije događaj. Nema scene, nema udarca, nema zlikovca. Trauma je sama praznina nedostatka — trajan, nem prostor unutra, koji nikakva služba, nikakva dobrota, nikakav drugi čovek ne popunjava zadugo.

Njihova priča kulminira u jednoj jedinoj tački, i ona je uvek ista: uprkos svoj svojoj dobroti — bivaju ostavljeni. I ne razumeju zašto. Pa oni su davali najviše, oni su bili najpouzdaniji, oni su služili najvernije. Ipak iznova i iznova stoje sami — i polako shvataju da im je jedini stalni pratilac tišina. Ne razumeju da je upravo skafander bio taj koji nikoga nikada nije pustio dovoljno blizu da bi ostao.

Tišina koja urla

I tu dolazi obrt koji sam skoro prevideo.

Jer sam mislio da je tišina uvek ista tišina. Da je nedostatak uvek praznina — ravna, umorna, ohlađena. Ali postoji i druga tišina, i spolja izgleda potpuno isto: nema, glatka, bez treptaja. Samo što ispod nje nije praznina. Ispod nje je pritisak.

Jer onaj u skafanderu nije odustao od svega. Od jednog nije mogao: od toga da ga neko jednom ugleda. Da jednom ne primeti blistanje, nego ono što se iza njega ohladilo. Ta želja nije umrla — samo se zaključala. I tamo se napinje, ispod savršene površine, kao zadržani vazduh. Strast da se bude viđen, gola, gotovo bestidna želja da se svuče oklop — okrenuta prema unutra, gde je niko ne vidi.

Zato je najbesprekorniji čovek najsumnjiviji. Ko je toliko dobar, taj nešto doziva. Intenzitet perfekcije sâm je poruka: mirno jezero nije ovako glatko — samo zaleđeno. A pod ledom je voda koja hoće da teče.

Ta tišina ima svoje tihe znake, ako znaš šta gledaš: beskrajno davanje koje ne ume da primi ni jednu pohvalu. Glas koji se podigne kada govori o nekom drugom ko je „slobodan", ko „sme da kaže". Gorka oštrica u priči o sopstvenoj dobroti. „Previše mirno" držanje koje nije opuštenost, nego stisak. To nije praznina. To je sabijena opruga koja godinama čeka.

I tu se okreće sve što smo mislili o napetosti. Nedavno sam napisao: za promenu je potrebna napetost, jer u zatvorenu sinapsu ne može da se ucrta linija. E pa — kod ovog čoveka napetost je već tu. Ne treba je stvarati. Treba je pustiti. Urlajuća tišina nije prepreka, nego najčistije gorivo koje možeš dobiti — samo što gori okrenuta ka unutra. Coaching ovde ne razbija tišinu. Dozvoljava svlačenje — polako, da ne bude izletanje koje rađa novi stid i novi oklop, nego da golotinja jednom ne boli. Jer cilj nikada nije bio golotinja. Cilj je da oklop ne bude potreban za postojanje.

Tražiti okidač u tišini

Kako da nađeš okidač tamo gde okidača nema?

Jer ovaj oklop ne odašilje impuls. Ne škljocne, ne eksplodira, ne uzvraća udarac. Samo dozvoljava da ga koriste. Primanjem i beskrajnom službom mami — i istim time vezuje za sebe zauvek. Nema znaka za koji bi se uhvatio, jer je sâmo odsustvo znaka obrazac.

Zato ovde ne tražimo uobičajene tragove. Ne znak, ne škljocaj, ne priču koja se zahuktava, ne glas. Nego suprotno: tišinu, prazninu i hladni paradoks dobrote. Coach mora da nauči jedno sasvim novo čulo — ono koje ne osluškuje buku, nego previše savršen mir. Jer tamo gde je sve sumnjivo u redu, gde je neko previše dobar, previše uslužan, gde zauzima premalo mesta — tamo je najverovatnije da pred tobom stoji skafander, a u njemu neko ko veoma dugo čeka da neko konačno ne vidi blistanje, nego ono što se iza njega ohladilo.

Korito u koje ga vraćamo nije bolji skafander. Nego onaj trenutak kada sme da ga skine — i ispostavi se da postoji i bez oklopa. Da ga ne zadržavaju zbog njegove dobrote, nego zbog njega samog. Da se jednom jedna vrata mogu zatvoriti za njim — i da on sme da ostane unutra.