Projekcija — kad te osećanja odvedu u pogrešan film

„Ako su nam duševne naočare prljave, kroz njih i ono što je čisto izgleda prljavo. (A kada smo mi iznutra čisti?)" — Endre Gyökössy, mađarski psiholog i teolog

Jedna vrlo kratka definicija: projekcija je kada neko osećanje, osobinu, ponašanje ili posledicu — rođenu u nama, priželjkivanu ili izbegavanu — prebacimo na nekog drugog ili na neku situaciju.

Gyökössy je suštinu sintetisao u jednoj rečenici; u njoj je sve, ostalo je samo priča :) Ali i mom egu mora da se baci poneka koska — inače kako bi ostao u orbiti oko Zemlje? Pa ću, eto, još malo da pričam. I to ne malo.

Jelka zaljubljenosti i buđenje u januaru

Ako imamo sreće, projekcija bar lepo počne: smrtno se zaljubimo u nekoga, jer ga okitimo gomilom osobina koje sami priželjkujemo — kao jelku za praznike.

Samo što uvek dođe dan kada jelku treba raskititi. E, tada se velika ljubav rasprši u ništa. Ostanemo kao onaj momak posle praznika: dotad smo vozili tandem, od sada — monocikl. A na Jutjubu onda možemo da pratimo kako njen sledeći „projekat" — nova velika ljubav — projektuje na bivšu.

Ako smo manje sreće, na nas projektuju zaostale strahove, tuđe osobine, senke preostale od drugih ljudi. Tu je zajeb zagarantovan od samog starta.

Duševna autoimuna bolest

Ovu psihološku pojavu prvi je opisao Frojd, kao mehanizam odbrane ja. Potpuno liči na psihičku autoimunu reakciju: projekcijama u svojim odnosima — ili u profesionalnom napredovanju — sreće sklepamo tek malo, a patnjom ispunjenog, bolnog haosa itekako mnogo.

Za sebe mogu pouzdano da tvrdim: uspevao sam da upropastim projekcijom isključivo važne susrete — one koji su nosili radost, potvrdu, rast. Izgubio sam više nego Leman Braders 2008. — a priča se da je njihov krah bio najveći bankarski slom Novog sveta.

Za koji bioskop si kupio kartu?

Pre svega, imam mogućnost da upoznam kakve su mi karte uvalili u auto-bioskopu. Kad već znam da su mi tu klasici — od „Umri muški" do „Iskupljenja" — mogu da primetim: „Čekaj, poznata mi je ova podela uloga… opet mi kutija kokica šuška među nogama." Kad to imam, već mogu da odlučim: ovaj film sada neću odgledati do kraja.

A kada svoj špil karata poznajem, mogu — kao mali vragolan, trljajući ruke — radoznalo da otkrivam kakve li ulaznice drži u ruci onaj drugi.

Tada srećeš i fantastične uloge koje bi da dodele baš tebi. Zlata vredi trenutak kada prepoznaš da u priči tvoje drage na tebe projektuju agresivnog dedu alkoholičara — i da se to što si planuo, kada ključem broj dvadeset sedam pretegneš navoj na gasnoj boci, u njenom svetu spaja s dedinim ritualnim jurenjem porodice po dvorištu.

Tada imaš šansu za oslobađajući izlaz kroz humor, pa možeš reći: „Ženo, znam — ti sada, bogme, kružiš po dvorištu i pojaš, kao pop s kadionicom oko crkve. Ali mirno: ovde je samo jedna navrtka skliznula s navoja."

Od Normandije do Sejšela

Može se desiti i to da jedno drugom unapred pokažemo špil, pa otkrijemo: kod tebe je tu „Spasavanje redova Rajana" — i mene bi, istina, zapala uloga Hansa, mitraljesca. Ali ja bih radije igrao Džoa, bolničara. Pa ću ti previti ranu — da konačno možeš da ispustiš mitraljez, i da iz Normandije radije stignemo na Sejšele. Jer peščana obala se i tamo i ovde poklapa — samo što tamo lete meci, a ovde kokteli.

Dakle: prljavi smo svi mi, tamo duboko unutra. Sapun to slabo skida, ni rakija to ne rastvara — mada se, bogme, trudimo. Ali ako računamo s tim, možda pronađemo i nekoga uz koga ta prljavština polako počne da se skida.