Vaspitanje koje čini nezrelim: predvorje stokholmskog sindroma

Zašto nas privlači agresor? O nasleđu „vaspitanja iz mišića" i o ceni prerano ukinutog detinjstva.

U poslednjih godinu i po dana kosturi pljušte iz ormana kao letnji pljusak.

Ova nova vremenska nepogoda dobro je prodrmala Dvoranu slavnih — nije poštedela ni univerzitetske uprave, ni nacionalne junake. A ja samo vrtim glavom da me neka lobanja ne mlatne po tikvi, i misli mi jedno pitanje teraju kao zamorca u točku:

Kako smo mogli, toliko nas, tako duboko, tako dugo — da prespavamo?

Beskrajan niz saučesničke nemosti proteže se decenijama unazad. Mora tu biti nešto više od trenutne pojedinačne us*anosti; nešto ne štima u matriksu, to je k'o dan jasno. Je l' neko video crnu mačku?

Naš fetiš je agresija

To što smo baš sindrom uvezli iz Stokholma, a ne životni standard — bravo za nas. Šta bismo i radili s toliko evra mesečno, a i kakav je tek onaj Koenigsegg…

Ali paradoksalna privlačnost prema agresoru — e to nam leži, kao seoskoj kokoši zrno kukuruza. Da li smo se s tako čudnim fetišom rodili, ili se usput socijalizujemo za tu finu sortu perverzije?

Zamka „vaspitanja iz mišića"

Osobeno je naše nasleđe u dogmatskom pogledu na vaspitanje. Na mnogim poljima nas vaspitavaju iz mišića: plač jača pluća, a već posle prve godine navikavaju nam tur na nošu. Istina, ni nervno ni organski još nismo zreli da svoje tekuće poslove stavimo pod kontrolu, ali eto — vežba čini majstora, a s praksom se ne može dovoljno rano početi. Poslušnost prema onome što se MORA usisavamo gotovo preko pupčane vrpce.

Poslušnost nam dolazi kao serijska oprema, a dodatnu ugrađuju uz koju-dve ćuške. Jer se ne smemo raspustiti — šta bi rekle komšije, još bi nas našle nevaspitanim.

Nemamo vremena da budemo deca, mi moramo što pre da odrastemo. A zašto? Ne haraju već nekoliko vekova ni Tatari, ni Turci…

Zaostalo dete i odrasli autoritet

Prinuda ubrzanog rasta nosi čudne nuspojave. Istina je da već s dve godine idemo napolje k'o po komandi, a sa četrdeset gutamo kad nam neko agresivno naređuje. Odrasli autoritet, koji se od deteta očekivao, kao odraslom nam se vraća u obliku zaostalog, paralizujućeg dečjeg bola.

Zlostavljanje vidimo samo kao čvrstu strogost, i još ga osećamo kao vredno oponašanja — „e to, to pravi čoveka, sine". Istina, ima i pokoja usputna posledica: detetu se stomak steže, ili ide (i to ne sporo), nokte mu ne treba seći jer ih na oblik gricka. Dešava se da se i upiški — ali ne od sreće.

Često čujem zaslađene uspomene slatke nostalgije, kako je „ona blagoslovena šiba i ćuška — e to je razvijalo"… Tada postavim pitanje: a šta tačno?

Žetva kostura

Jer nas je stigla žetva kostura, padaju uzori. Jer jednom se svaki orman napuni.

Vrlo je nezgodno u osamdesetoj (ili s onu stranu groba) vaditi se i pravdati šta si sve radio. Iz obećane zemlje se potajno iskrasti kući, iz legende naglo mutirati u ozloglašenog, i neprekidno, nervozno pogledavati: gde li bljesne blic — jer od toga opet nastaje naslovna strana, samo ne kao nekad.

Trebalo bi da naučimo svoju decu da onaj ko te povređuje ne želi ti dobro, i da batina nema veze s ljubavlju. Bilo bi dobro shvatiti da na kraju „vaspitanja iz mišića" čeka samo anksioznost zbog večitog dokazivanja, i život izložen agresiji — samorazoran.

I još: ako vidim da je detetu najbolji drug telesni simptom — stegnut stomak, tik, gušenje — tu ne treba gutati, nego poći za tim gušećim strahom. A ako nađemo kostur, njega baš ne treba dalje skrivati.