Bazično poverenje je T. reks samovrednovanja. Da, oboje su odavno izumrli.

Bazično poverenje je sitnica — kao temelj na kome je podignut Burdž Kalifa. Isto tako nevidljiv, ali se teret cele građevine kroz njega stabilno predaje zemlji.

Uspešnih ljudi nije malo zato što je malo onih koji umeju da podignu visoku zgradu — nego zato što je većini temelj, s oproštenjem, sranje. A kasnije počne da rovari i gorčina: „Joco, ti samo zidaj, biće dobro i tako!"

I onda igramo onu igru — kao naš čovek kad se iz kafane zaputi kući: koliko koraka može da napravi a da se ne prevrne. Kad prerastemo brojanje do deset, ponosno ponavljamo: ni ova me rakija nije oborila. Samo što je kod našeg Kalife ulog osamdeset puta veći.

Šta je, zaboga, to bazično poverenje?

Poverenje izgrađeno ranom vezanošću — da je svet u koji smo upravo spustili patofne divno, vedro i sigurno mesto. Njegovo formiranje počinje još dok plutamo u okeanu majčine materice, kao Darvinovi jednoćelijski organizmi u prvobitnoj supi.

Kako je naša majka proživela trudnoću — tako se kreće kurs našeg bazičnog poverenja na berzi. Što je u njoj bilo više straha, brige, nepoverenja — ne daj bože: ugroženosti — tim strmije pada BELEX. A ovde državnog paketa spasa nema.

All inclusive ulaznica u luna-park

Kad dođe vreme da se, ostavivši udobno plutanje, jednostavno ispužemo na obalu, počinje novo poglavlje. Paradoksalno: moramo da se zakačimo, da se navučemo… pardon, na supstance se navlačimo tek kasnije, ako prvo kačenje ne uspe. Prirodni objekat naše prve zavisnosti je majka: elementarna nam je potreba da se pripijamo uz nju, da zavisimo od nje, od njene brige i stalnog prisustva.

Ako nas izdašno nose u naručju, u nama se rađa osećaj da je svet čudesniji od Diznilenda — i da je za nas sve (baš sve) moguće. To je kao all inclusive ulaznica u luna-park.

Ali bez brige — naša kulturna tradicija ne da da nam bude toliko dobro. Jer je kod nas nošenje u naručju povreda javnog morala, štaviše: smrtni greh. Ovde svakome već po rođenju sleduje doživotna pretplata na muku.

Kloniranje Džurasik parka

Naša sadašnjost mi ne uliva optimizam: ovaj emotivni ambijent „mi moramo da preživimo — e baš ću ti ja pokazati" pogoduje razvoju bazičnog poverenja kao pustinja uzgoju pirinča. Ne bi škodilo skinuti se s ponečega od toga — umesto agresivnog, proverenog koktela „silom volim-vaspitavam-kontrolišem" smućkati nešto pitomije.

Kako bi bilo dobro ne rintati u odraslom dobu kao kubikaš: vaditi preostali DNK iz skeleta sopstvenog bazičnog poverenja, pa ga uz nečuvenu muku iznova stvarati, kako već ispadne… jer onakvo kakvo je izvorno bilo — više nikada neće biti. Ko je gledao Džurasik park, zna: kloniranje uvek ima nuspojave.

Kao odrasli, sada smo mi na potezu da menjamo. I od nas zavisi koliko će uspešnih ljudi kod nas biti u budućnosti. Zdravije vezivanje je lična odgovornost — ne ide po spoljnim očekivanjima, baš kao ni procenat vakcinisanih. Može se pokušati i silom… samo što se vidi dokle se njome stiže.