Logika cepanja drva: zašto tešemo čoveka od sto poena?

U trenutku rođenja smo najsavršeniji. Od tada nas ljudska intervencija samo nagriza.

Naopako sedimo na konju, pa se stalno ljutimo što nam vetar u lice ledi krsta i što nam, bogme, zapada samo sranje.

Naša slika o čoveku i naši vaspitni principi uglavnom polaze od toga da ćemo tek posle diplome, dobro plaćenog radnog mesta, porodice i četiri točka — po mogućnosti sa zvezdom na haubi, ili neka gura četiri karike — smeti da se osećamo ljudskim bićem. Bez toga samo ujutru istresamo kante za smeće u veliki sivi kamion gradske čistoće.

Vaspitanje kao cepanje drva

U tu svrhu naši vaspitni i pedagoški modeli savršeno prate logiku cepanja drva. Eno cepanice — a mi imamo čvrsto uverenje o tome koja je idealna mera kojom se sigurno loži najbolja vatra na svetu. Uzmemo sekiru i zapnemo da dete isečemo na meru — naravno, isključivo za njegovo dobro.

Samo što ovako, posle više od sedamsto ispraćenih životnih priča, nešto mi počinje da deluje vrlo sumnjivo: opet smo tu i pokušavamo da samovrednovanje, iscepkano u iverje, zavarimo nazad u celinu. Eh, da su bar manje cepali! Da je sekira bila manja — ili bi možda bio dovoljan i finiji brusni papir, pa da se pobednička forma sama ukaže u mladici.

Već par godina mi se po zamršenim vijugama sive mase ganja jedno saznanje: sedimo guzicom napred. Najveći prodori mojih klijenata — oni koji su im iz temelja preoblikovali život i firmu — nisu ništa drugo do pronalaženje sebe u sjedinjenju sa sopstvenim ranim dečjim delovima.

Dakle, najveći, katarzični razvoj nije ništa drugo nego istinsko rascvetavanje deteta.

Seme i kafa od sto poena

Poigrajmo se mišlju! Stvaranje nije traljav posao: ono što se rodi na ovaj svet već nosi u sebi sve što mu je potrebno za procvat — baš kao seme. Zrno žita ne treba tesati da bi postalo žito; dovoljno je obezbediti mu odgovarajuće okruženje i hranu, i ono se, čudo nad čudima, razvije i donese rod. Doduše, raž se s njega ne žanje, samo žito — ali priznajmo, čudno bismo gledali onoga ko bi mu to zamerio.

Svet je pun ljudi mnogo pametnijih od mene i jako volim da ih slušam, da učim od njih. Pre neki dan slušao sam razmišljanja Tóth Sándora, mađarskog stručnjaka za kafu, koji je razmišljao o samoj kafi — i imao je jednu rečenicu koja je savršeno sažela ono što je u meni odavno pokušavalo da se uobliči (doduše, on je to izrekao povodom kafe):

„Kafa je od sto poena (dakle najsavršenija) onda kada plod sazri — i od tog trenutka svaka ljudska intervencija: berba, prerada, prženje, mlevenje i priprema kafe — samo je kvari."

Njihova filozofija polazi upravo odatle. Zato čine sve da od tih sto procenata pokvare što je moguće manje. Da napomenem: ovom logikom uspevaju da naprave kafu neverovatnog kvaliteta.

Kao grom me je pogodilo saznanje: godinama se upravo za ovo koprcam kao prase na ledu — da štete koje su u ljudima napravili ljudi nekako vratimo na mesto. Najradije bih zagrlio Sándora, makar ispao smešan.

Dajte mi oslonac…

Sanjam o svetu u kome odrasli dočekuju pristiglu dečurliju s punim poverenjem i ubeđenjem: sve već nosi u sebi da bi svoj cilj mogla da ispuni. Umesto tesanja, u središte dolazi razlistavanje. Uz mučnu svest da se delu stvaranja dodati ne može ništa — ali oduzeti od njega itekako — pa alat za oblikovanje biraju s dužnom poniznošću i pažnjom.

Pred očima im lebdi da je prvi trenutak onih sto procenata, i da odatle može samo naniže — pa je zadatak sačuvati što više. A ako bilo ko od nas donese svojih 70, 80 ili čak 90 procenata, kao naši preci — ne bismo imali čega da se stidimo.

Povucimo misao dalje: kad bismo imali zaposlene, lekare, učitelje, rukovodioce koji s radošću ostvaruju sami sebe i umeju da donesu tih 90 procenata… Bože, o čemu bi onda uopšte pisala žuta štampa?

„Dajte mi oslonac, i pomeriću svet" — rekao je Arhimed.

Idući tom linijom, kažem: dajte mi nekoliko ljudi kojima je bilo dozvoljeno da razviju esenciju koju nose od rođenja — i pomeriću svet. Zahvaljujući herojskom samoostvarenju dvojice braće, čovečanstvo se odlepilo od prizemnog saobraćaja i zauzelo nebo. Da, to su braća Rajt!

Da li bi vredelo iznova promisliti ovu temu — „kako od deteta tešemo čoveka"?