Prevelike cipele odraslog: kad dete koristi tvoje odraslo telo

Možeš li u nekom smislu ostati dete u uspešnom telu i poziciji odraslog? Moje iskustvo je: sumnjivo često — da.

U detinjstvu nam roditelji često kupe odeću ili cipele za broj veće, govoreći: „ionako će narasti u to". Razumljivo, jer rastemo kao pečurke u šumi posle izdašne kiše.

Ali šta ako nas pogodi nešto što zakoči razvoj pojedinih delova ličnosti, pa „ostanemo mali" u velikoj cipeli?

Možemo li u nekom smislu ostati deca u našem uspešnom odraslom telu i poziciji? Moje iskustvo je: sumnjivo često — da.

Uloga žrtve i „tatine cipele"

Šta se tada dešava? Obuzme nas neki stalan osećaj koji nas guši. Isprva u njemu prepoznajemo samo jedno: da nas drugi koriste. Krivimo spoljni svet. Ako smo za nijansu senzitivniji i iskreniji prema sebi, primetimo: zapravo mi sami im to dopuštamo.

Ali ako odemo dalje i sagledamo sebe u onako nemilosrdnom svetlu kao radiolog prelom kosti, otkriva se prava drama.

Shvatiš da i ti sám sebe samo koristiš — a svoj odrasli život zapravo ne živiš. Baš je to kao kad si u detinjstvu teturao u očevim ogromnim cipelama i ozbiljnog lica pokušavao da odigraš odraslog.

Ko smo zapravo u sali za sastanke?

Neću navoditi konkretne, imenovane primere, ali kao rukovodilac dan za danom vidim ovaj obrazac u salama za sastanke.

Ostavljam samo jedno nemilosrdno pitanje:

Postavi ga sebi: kad osećaš da te svet ili tvoj sistem iskorišćava, nije li pre reč o tome da očajnički želiš da konačno narasteš u sopstvenu odraslu odeću? Da slobodno i verodostojno budeš onaj ko si oduvek mogao biti?

Jer ako taj posao integracije ne obaviš, onda će do kraja života samo besno, povređeno dete koristiti tvoje odraslo telo i tvoju poziciju, da isteruje pravdu samo za sebe.