Tri ringa jednog muškarca

— u potrazi za izgubljenom muškošću

„Ništa muškarca ne boli više nego osećaj da mu je život bez cilja — ili to da zna svoju pravu životnu svrhu, ali se plaši da je ostvari." (Dejvid Deida)

Ogromna je zagonetka šta danas znači biti „muškarac". Žene već dugo rade na tome da same sebe iznova odrede, a poslednja dva veka taj je proces postao naročito intenzivan — i rezultat je zapanjujuće upečatljiv. Mi muškarci smo u međuvremenu negde „zaspali za volanom".

Mračna, maglovita slika muškarca

Dok sam pokušavao da složim svoje misli, čitao sam razne izreke o muškarcu, i obuzela me je duboka tuga. Većina tih izreka govori o muškarčevoj nemoći, detinjastosti, neodgovornosti… U žiži javnosti vidim kako se ocrtava jedna slika muškarca — bez snage, mračna, a pre svega vrlo maglovita.

Gotovo telom osećam pobunu, kao da svaka moja ćelija viče: NE, muškarac nije takav! Proveo sam duge godine u tome da pronađem, otkrijem i zavolim muškarca koji živi u meni, i ono na šta sam naišao nema nikakve veze s onim što se danas govori o muškarcima!

Ja to tako doživljavam: dečak bez borbe ne postaje muškarac. Ovde ću opisati nekoliko „ringova" koje smatram važnim — mesta na kojima treba odboksovati po nekoliko rundi.

Prvi ring: majčina slika muškarca protiv sinovljevog karaktera

Prvi katarzični trenutak nastupa kad se suočimo s idealizovanim — ili, sasvim suprotno, omraženim — muškim likom koji je majka projektovala na nas. Cilj te borbe jeste da izbijemo iz sebe te nametnute crte, jer ja nisam onaj muškarac koji je živeo u majčinim osećanjima i mašti.

Znamo da provedemo godine vodeći nesvestan boks sa senkom protiv slika muškarca koje nosi naša majka. To se neminovno preliva na naše odnose sa ženama, na izbor partnerke, na odnos sa sopstvenim ćerkama.

Ta priča o patnji prekida se onog časa kad kao muškarci stignemo dotle da kažemo: „Ja nisam onaj muškarac kakvog je majka videla". Otvoreno stupamo u ring i borimo se sa majčinim „dobrim sinom" ili sa „smrdljivom svinjom od muškarca".

Drugi ring: odnos sa ocem

Neizbežno je u muškarčevom životu da se suoči i s ovim: kakav je bio (i da li je uopšte postojao?) njegov odnos sa ocem, i šta je to učinilo od njega? Kako je to ojačalo, oslabilo ili iskrivilo njegovo samovrednovanje?

I ovde je cilj da se izborimo s onim osećanjem — ja nisam svoj otac… ili ipak jesam? Tu postaje jasno kakvo smo genetsko, duševno i idejno nasleđe (ili prazninu) dobili. Čime da se ponosim, od čega da se ogradim, a šta tek treba da potražim, jer mi nedostaje.

Treći ring: odrastao muškarac protiv detinjastog tipa

Možda najteža borba, jer se za neko vreme mora ostati sam. Izaći iz zaštitničke i opojne blizine suknji i stati na sopstvene noge. Sreo sam mnogo muškaraca koji gotovo ni minut nisu bili sami — a bez stvaralačke samoće koja te suočava sa sobom gotovo je nemoguće do kraja odrasti u muškarca.

Ne kažem da treba napustiti porodicu, ali kažem ovo: mora postojati prostor, vreme i proces u kome muškarac stavlja sebe na probu i dokazuje — odrastao je, odgovoran muškarac. Ne nekom drugom, mnogo pre samom sebi.

Onome ko se razveo toplo se preporučuje da ne vrti dalje točak patnje seleći se od jedne žene do druge. Mnogo se više isplati ostati sam, izaći najzad u ring i izboriti se za onaj čudesan osećaj da odrastao muškarac nalazi sebi odraslu ženu.

Video sam muškarce koji su izborili sva tri ringa, i u meni živi duboko poštovanje prema njima. Bez agresivnosti imaju svoju snagu, ne igraju igre i ne manipulišu. Smeju da se sukobe i da donesu nepopularne odluke zarad većeg dobra. To postoji u svakom dečaku koji se rodi, bez izuzetka. Samo što ima tri ringa koja treba odboksovati do kraja, dok u to ne poveruje.