Koreni jači od lovačkih priča

— o precima izgubljenim u magli, i o snazi koju daju

Siromašan je čovek koji ne ume da priča — onaj koji ne poznaje priču o svojim precima izgubljenim u magli. A prosjak je onaj kome su ostale samo lovačke priče iz sadašnjosti.

Svet se pomešao, a ponos je proglašen za nešto nepoželjno. Umesto njega, sme da se razmeće — imovinom, autom, kućom, firmom, novcem, imenom, putovanjima... ko koliko može.

A jedna od muških snaga jeste upravo to — umeti biti ponosan na one od kojih potičeš. To daje držanje i odgovornost: da, idući stopama predaka, ne nateramo starine da se prevrću u grobu.

PEŠKE IZ SICILIJE

Moj pradeda je bio ratni zarobljenik i peške je iz Sicilije prešao put do svoje izabranice u Vojvodini — a rođen je u Budimpešti i tamo je živeo sve do izbijanja rata. (Kako su se njih dvoje uopšte upoznali — to je već priča za sebe...)

Deda, već nešto bliže mom vremenu, vratio se peške u Vojvodinu odnekud iz Austrije, kad je zbrisao iz ruskog zarobljeništva. Obojica su se usudila da rizikuju i da umaknu zarobljeništvu.

Polako počinjem da naslućujem odakle mi ta gotovo prinudna žudnja za slobodom — i zašto mi se svaka situacija otvara tako da i u najvećoj krizi vidim priliku. Moji preci su to skupo platili.

Drugi pradeda je poginuo u Prvom svetskom ratu, a deda je bio lovac, čovek šume. Još sam kao dete držao njegovu lovačku pušku u rukama; učio me je pomalo, dok smo grejali leđa na toplom zapećku. Nažalost, prerano ga je pokosila nemilosrdna kosa, pa koliko god sam žurio da porastem, više nije stigao da me povede u lov, kao što je obećao.

SMELE PRIČE, A NE LOVAČKE

Ponosan sam na njih. Zahvalan sam, jer ono za šta su se oni teško izborili — ili čak dali svoje živote — meni je stiglo na dar. Koristim to, živim to, i oplemenjujem.

Nemam ja lovačke priče, ali imam strasne, smele priče. Neke su do vrha pune radosti, a ima među njima i onih sasvim tmurnih, žalobnih.

Razumem sada koji me nagoni vuku i polako učim kako da ih napokon okrenem sebi u korist. Preci, vama nije zapalo mnogo humora — a ja sam se, evo, ovde ipak naučio i da se smejem. Vi ste bežali, i mene je dugo nosio taj nasleđeni osećaj bekstva — sve dok nisam shvatio da ja nisam zarobljenik: ja slobodno biram. Mogu da ponesem dalje ono što ste vi započeli...

Hvala vam što ste meni još stigli da pričate. Ja mogu da pletem dalje niti tih priča — a moj sin ih već i sam počinje da plete dalje.