Pusti ono što je već potonulo

— zašto se grčevito držimo gubitka, i u novčaniku i u vezama

Baš mi je trebalo da se bavim ekonomijom i teorijom odlučivanja…

Potopljeni trošak (sunk cost) je pojam koji dolazi upravo odatle. Sasvim kratko: pod njim podrazumevamo one troškove na koje naša trenutna odluka više ne može da utiče.

Uglavnom razmišljamo linearno, pa u datom trenutku pokušavamo da u odlučivanje uračunamo ceo dosadašnji izdatak… a to nas po pravilu odvede u još veći gubitak. Čekaj, ne izlazi ti računica? Evo jednostavnog primera.

Dilema oko kurtoša

Poželiš kurtoš. Već si i zamislio kako ti slatki, karamelizovani ukus s orasima miluje nepce. Na putu si, ne znaš koliko valjaju lokalne pekare, nasumično svratiš u jednu i kupiš predmet svoje žudnje za 300 dinara.

Šetaš, i kad se malo ohladio, zagrizeš. Nešto pekaru nije pošlo za rukom. Nisi dobio ono o čemu si maštao. Stomak ti krčanjem iskazuje razočaranje. Šta radiš? Otpišeš gubitak i za 150 dinara kupiš langoš sa sirom i pavlakom, da bar nešto od doživljaja stigne i do stomaka.

Tada ti priđe neki stranac i ponudi ti 150 dinara za taj, tebi odvratan, kurtoš. E, šta ćeš sad?

Obično nam odmah proleti kroz glavu: „Sad da izgubim 150 dinara?" A to u tom trenutku više nije relevantno! Malopre nisi zapravo izgubio 300 dinara — izgubio si žudnju za orgijom ukusa. Tih 300 dinara je već potopljeni trošak.

Sledeća odluka tiče se nečeg drugog: da li da ga prodam za 150 dinara, pa mi langoš sa sirom i pavlakom bude besplatan? Dakle, ovde nisam izgubio 300 dinara, nego sam dobio 150! Gubiš tek ako ne prodaš kurtoš. Jer te tada taj doživljaj — koji si čitav pokrenuo zbog stomaka — košta 450 umesto 300 dinara.

Psihički potopljeni troškovi u vezama

Prenesimo ovo sada na naš svakodnevni duševni život.

U mnogim slučajevima odlažemo odluke zato što unosimo previše prošlih osećanja, iskustava, „troškova", pa pokušavamo da izravnamo račun — nesvesno i na nekorektan način.

Nalazimo se u nekom odnosu (recimo prijateljskom ili poslovnom). Uložili smo mnogo, mnogo energije, emocija, pažnje, para. Ali osećamo: taj odnos više ne daje, nego uzima. Postao je jednosmeran.

Šta da radim? Često se dugo držimo toga koliko smo svega uložili, pa krene proces „probaću da uložim još, samo da ga zadržim". A time samo pojačavamo loš osećaj i napetost. Istina je da to sada više nije uzajaman odnos. Sve što smo pre toga uložili: potopljeni trošak.

Ovde pitanje nije da li gubim sve ono dobro što sam uložio (jer je njegova uzajamnost već izgubljena). Pitanje glasi: Koliko još želim da izgubim posle ovoga? Jer da ću gubiti ako ostanem — to je apsolutno sigurno.

Ma ne može se tako hladno i proračunato razmišljati! Hladno i proračunato? Ili samo svesno i korektno? Potopljeni troškovi pomažu nam da jasnije vidimo koliko je zapravo dosta — da bi na kraju svi mogli da budu na dobitku.