Odlučivanje
Ispod površineTvoj uspeh od pre pet godina jeste tvoj današnji zadati kolosek. I postoji rutina za to, koja može da počne već večeras.
Ako si Ispod površine otvorio tek sad, prvi put: ovde ne dobijaš savete. Dobijaš mehanizme. To kako šta radi u tebi i u tvom organizmu — i kad to nisi tražio, i kad ti se ne dopada.
Utorak, jedanaest pre podne. Ulazim u salu za sastanke gde sedi petoro ljudi.
Direktor ne drhti, ne trza se, ne pravda se. Precizno, razgovetno sažima gde su stigli, šta je izgorelo, šta je ostalo. Privodi svoje rečenice kraju. Onda postavlja pitanje koje osim njega niko tu ne ume da postavi, jer jedino on vidi celinu, i jedino je on plaća:
„Šta smo pogrešili u proteklih mesec dana?"
Dobro pitanje. Samo što odgovor traži u pogrešnoj godini.
Nisam vidovnjak, niti sam pametniji od tog direktora.
Postoji jedna presudna razlika među nama — naš položaj. Ja moram duboko da zavirim u kuglu. To mi je posao. Kad negde stignem, olupina je već tu. Svi pokazuju na poslednjih pet minuta: na promašenu objavu, na otkaz, na propušteni rok, na pogrešnu rečenicu u novinama.
A ja počinjem da čitam unazad. Ne zato što me zanima prošlost. Nego zato što se samo unazad može razumeti šta je unapred još otvoreno.
Kristalna kugla gleda u dva pravca. To je jedino njeno svojstvo koje je važno.
Vidovnjak prodaje sudbinu: kaže ti šta će biti. Krizni menadžer ne čita sudbinu, nego mehanizam. Ne kaže ti šta će biti. Kaže ti šta radi i sada, i kuda vodi.
Sad stiže loša vest. Kristalnu kuglu ima svako. Serijska oprema. Tvoj mozak dan i noć proizvodi predviđanja — o tome je već bilo reči u ovom serijalu. Nije tvoj problem to što nemaš kuglu.
Problem je što gledaš njenu površinu.
Barry Turner je 1976. pregledao kompletnu istražnu građu tri velike katastrofe i pronašao u njima zajedničku strukturu.[^1]
Katastrofa ne nastaje u onom trenutku kad se dogodi. Pre nje postoji dug period koji je Turner nazvao periodom inkubacije. Za to vreme se gomilaju znaci: sitne protivrečnosti, podaci koji štrče, pritužbe koje stižu spolja, a koje niko ne shvata ozbiljno. Svaki pojedinačni znak je sam po sebi beznačajan. Ali zajedno crtaju sasvim drugačiju sliku od one koju organizacija misli i veruje o sebi.
Onda dolazi okidač. I odjednom postaje vidljivo sve što je godinama bilo tu.
Turner za sve to ima jednu reč, i preciznija od nje otad nije zapisana: neuspeh predviđanja. Ne neuspeh hrabrosti. Ne stručnosti. Vida.
I pazi, jer to je suština: u periodu inkubacije ništa ne boli. Nema simptoma. Da ih ima, neko bi se time bavio. Baš to i jeste inkubacija — da za to vreme sve deluje u redu. Štaviše, obično baš tada stvari idu najbolje.
Ovde okrećemo na lice ono što svi znaju s naličja.
James March je 1991. ispitao kako organizacije uče i došao do zaključka da usavršavanje proverenog rešenja uvek brže donosi rezultat nego traganje za novim. Zato sistem automatski klizi ka proverenom. Zaključna rečenica Jamesa Marcha je nemilosrdna: ovako ustrojeno učenje je kratkoročno efikasno, a dugoročno samorazorno.[^2]
Dakle: skretnicu ne prebacuje greška. Prebacuje je odluka koja radi.
Ona koja ti je tada donela osećaj uspeha. Za koju si rekao: eto, ovo je upalilo. Koju si upisao u prezentaciju kao rezultat. Za koju su te pohvalili.
I odatle stiže drugi sloj. Barry Staw je 1976. otkrio da onaj ko je lično odgovoran za odluku iz koje je proizašao loš rezultat posle gura više resursa u isti taj pravac nego onaj ko nije bio odgovoran.[^3] Ne manje. Više.
Spoji to dvoje i imaš ceo mehanizam zadatog koloseka:
1. Doneseš odluku koja radi.
2. Zbog uspeha se sistem namesti na taj pravac i odvikne se od traganja.
3. Dok se ispostavi da je pravac pogrešan, ti si već taj koji ne može da izađe iz njega — jer je tvoj.
Tvoja jučerašnja odluka i tvoja današnja kriza nisu uzrok. Posledica. Poslednji takt pesme koju si započeo pre više godina.
Jedna teza, ne optužba.
Za brz osećaj uspeha postoji istinska, duboka, ljudska potražnja. Onome ko dve nedelje samo bulji u zid, jedan sitan korak koji radi nije luksuz, nego gorivo. To nije slabost, ni hir. To tako i treba.
A gde postoji stvarna potražnja, tu nastaje tržište. Ni to nije zavera. To je ekonomija.
Samo, iz toga ne sledi baš ništa o tome da li ti to čini dobro.
Jer ako su svi proizvodi za razvoj, treninzi, programi, obećanja o samoostvarenju optimizovani za jedan jedini pokazatelj — da bude dobro odmah, sada — onda tržište maksimizuje upravo onu promenljivu koja najgore stari.
Pitanje nije da li lažu. Većina ne laže. Pitanje je na koji vremenski rok mere.
Dosad je reč bila o organizacijama. Sad da suzimo.
Jer skretnicu nikad ne prebacuje organizacija. Uvek je neko prebaci — neko ko baš tada donosi dobru odluku. Organizacija je slepa tačno onoliko koliko su bili slepi njeni ljudi, svaki za sebe.
Sad stiže deo u kome se otkriva zašto kugla ne radi, iako je svako ima.
Godine 2013. Quoidbach, Gilbert i Wilson su ispitali više od 19.000 ljudi između 18 i 68 godina. Jedna grupa je trebalo da kaže koliko se promenila u proteklih deset godina. Druga — koliko će se promeniti u narednih deset.
Rezultat je u svim uzrasnim grupama bio isti: mnogo sam se promenio, a malo ću se promeniti. Tako je rekao osamnaestogodišnjak. Tako je rekao četrdesetogodišnjak. Tako je rekao i šezdesetosmogodišnjak.[^4]
Autori su tome dali i ime: iluzija kraja istorije. Svako oseća da je baš sad, u ovom trenutku, konačno dovršen.
(Metodološka napomena, jer bez nje ne bi bilo pošteno: ovo je bila studija preseka, ne longitudinalna. Nisu iste ljude ponovo merili posle deset godina, nego su poredili ljude različitog uzrasta. Kritika je opravdana i ne odbacujem je. Ali smer se otad pokazao i u više nezavisnih merenja.)
Hal Hershfield je tome dodao mehanizam: prema svom budućem ja se odnosimo kao prema strancu. Što se manje osećaš neprekinutim s onim ko ćeš biti za više godina, to si manje spreman da danas učiniš nešto što bi njemu bilo dobro. Zato i ne boli ono što s njim radiš.[^5]
A sad spoji:
Tvoja kugla nije loša. Tvoja mašina za predviđanje radi izvrsno.
Samo što u njoj proričeš pogrešnom čoveku. Svom današnjem ja. Onome koga poznaješ, čiji ukus, izdržljivost i sistem vrednosti tačno znaš.
Za pet godina tamo neće stajati on.
Dosad je reč bila o tome da je znak bio spolja, a ti se njime nisi bavio. To je lakši slučaj. Naknadno se bar može dokazati: tu je zapisnik, tu je mejl, tu je kolega koji je upozorio.
Postoji i teži. I to je ono što u kriznom menadžmentu najčešće viđam.
David McClelland i saradnici razdvojili su nesvesni i samopripisani motiv. Prvi se formira preverbalno, nije dostupan samoispitivanjem i pokreće dugoročni trend ponašanja. Drugi je svestan, jezički, i predviđa odgovor dat u neposrednoj situaciji. Merenja to dvoje jedva da međusobno koreliraju.[^8]
Prostije rečeno: ono što sam sebi kažeš o tome zašto si nešto uradio, i ono što te je zaista poteralo — dva su odvojena sistema. Ne lažeš. Niti znaš.
I evo suštine, zbog koje je to toliko skriveno:
Nesvesna pokretačka sila ne oblikuje odluku. Oblikuje to koja mogućnost uopšte deluje privlačno.
Dok stigneš da biraš, jelovnik je već napisan. Ti samo naručuješ s njega. I osećaš se potpuno slobodno, jer to i jesi — unutar tog spiska.
Kako to izgleda u praksi? Ne opisujem slučaj, nego obrazac, jer struktura sama po sebi čini ljude prepoznatljivima.
Ima ljudi čiju su vrednost u detinjstvu neprekidno merili prema nekom drugom. Prema komšijskom dečaku, prema rođaku, prema nekom idealu. Tada se izgradi vrlo delotvorna strategija preživljavanja: moram da pobedim onog koga su mi postavili ispred. I ako se to dovoljno puta ponovi, sklopi se u obrazac: vredim samo ako pobedim onoga koga su mi postavili za merilo.
Slika o sebi tada često stoji na dve noge. Jedna je čistota: korektan čovek koji izaziva poštovanje. Druga je moć: onaj koji sme. I pošto sve to prekriva unutrašnju prazninu, nije dovoljno učiniti — mora se učiniti dovijanjem, jer samo izvojevana pobeda vredi kao dokaz.
Kad neko sedi na položaju, to se istaloži tako da nastaju sumnjivi poslovi. Za sopstvenu korist. Ali — i ovo je najprecizniji deo — samo u onolikoj meri koliko još može da stane u sliku o sebi kao dobrom čoveku. Ne više. Nikad više. Jer kad bi bilo više, srušila bi se noga čistote, i onda sve to nema smisla.
Za tren to donosi osećaj uspeha. Ali za pet godina, pod istragom, ne uništava jednu grešku. Ruši ceo životni opus i sliku o sebi kao poštenom čoveku.
I tek se unazad vidi šta je to zapravo bilo: dokazivanje moći, u nekorektnom obliku. Jer nije imao stvarnu snagu da isto to iskuša pod čistim uslovima, u stvarnim okolnostima.
Nije znao. Nije ni mogao da zna. Pokretačka sila bila je tu pre odluke, kod pisanja jelovnika.
I postoji trenutak o kome se mora govoriti posebno, jer se tu sve odlučuje.
Kad stigne prilika, uvek ima istu prateću muziku. Jedinstvena. Ne sme se propustiti. Sudbinska. Kao da nije slučajno što je baš sad i baš tebe pronašla.
Kao početak ljubavi. Ista ona katarzična, uzburkavajuća izvesnost.
I u njoj je prisila: sada, odmah, i samo sada. Kajaćeš se ako je propustiš. Dobitak grubo naduvan. I gubitak isto. Oboje iz istog pravca: ako ne kročiš, nešto nepovratno se gubi.
Zapravo nije reč o činjenicama. Reč je o brzom utoljavanju jedne unutrašnje gladi.
Ali — i to je presudno — iz naše tačke gledišta u tom trenutku važi baš ta stvarnost. I nepokolebljiva je. Prijatno, uzbudljivo, puno adrenalina: sad živim. Sad sam faca.
George Loewenstein ih je nazvao visceralnim faktorima. Imaju dva prepoznatljiva znaka: neposredan hedonistički naboj, i to što menjaju relativnu poželjnost stvari. Kako jačaju, sve uže fokusiraju pažnju na ono što pripada visceralnom stanju — a sve ostalo gubi vrednost.[^11]
Ljubav je, uzgred, na Loewensteinovoj listi. Znači, gore nisam napisao poređenje. Ista kategorija.
I ima još jedno, još okrutnije otkriće: u vrelom stanju potcenjujemo uticaj koji to stanje ima na nas, a precenjujemo stabilnost svojih trenutnih sklonosti. Zato ti deluje nepokolebljivo. Ne zato što jeste. Nego zato što iz vrelog stanja svako stanje izgleda konačno.
I ne precenjuješ samo stabilnost stanja. Nego i ulog. Istraživačka linija Gilberta, Wilsona i saradnika pokazuje da redovno preterano proričemo koliko će i koliko dugo neki budući događaj uticati na nas — u prvobitnim studijama ljudi su redom precenjivali koliko dugo će boleti raskid, promašeno unapređenje ili izgubljeni izbori.[^13]
Dakle, ono „ne sme se propustiti" u vrelom trenutku nije informacija. Procena, zaokružena naviše.
(O tome se i danas vodi rasprava: prema Levineu i saradnicima, deo efekta je merni artefakt — čovek preciznije proriče šta će konkretno osećati u vezi s datim događajem nego kakvo će mu biti raspoloženje uopšte. Wilson i Gilbert to osporavaju. Kičmu ovog teksta ne drži to, nego Loewenstein.)
Odatle stiže najneprijatnija rečenica ovog teksta:
Najveća sumnja potrebna ti je baš u onom trenutku u kom si za nju najmanje sposoban.
I ne planiraj je uopšte. Neće ići. Još nikom nije pošlo za rukom.
Ceo ovaj tekst postoji zbog toga.
Pre nego što na nešto što je sada dobro kažeš da — ne pitaj da li je dobro. Naravno da jeste. Pitaj ovo:
Kako će ovo stariti?
I da ne ostane prazan dobronameran savet, razložimo to na tri sloja. Jer kad za pet godina izbije na površinu, ne dolazi jedno osećanje. Nego tri, jedno ispod drugog.
Prvi sloj: spoljni stid.
Kako ćeš postojati u tuđim glavama kad izađe na videlo. Paul Gilbert je to nazvao spoljnim stidom: ne ono što misliš o sebi, nego ono što ćeš biti u tuđoj glavi.[^6]
Taj jedan sloj svako unapred proriče. I po pravilu samo njega. „Hoće li se otkriti? Dokle se može održati?" To je površina. Tu se vidi tvoj odraz.
Drugi sloj: unutrašnji stid.
Tangney i saradnici su, sažimajući decenije istraživanja, razdvojili: osećaj krivice usmeren je na delo — učinio sam nešto loše — a stid na celinu: ovo sam ja.[^7]
Za to ne treba ništa da izađe na videlo. Ne treba svedok. Ti znaš. I stid — za razliku od osećaja krivice — ne gura ka popravci, nego ka nestajanju.
(U stručnoj literaturi postoji rasprava o ovom razdvajanju; merne instrumente su mnogi kritikovali. Razlikovanje je i dalje upotrebljivo, samo nije sveto pismo.)
Treći sloj: stid znanja.
Nije vrsta osećanja. Činjenica.
Znak je bio tu. A ti si ga sklonio.
To je Turnerov period inkubacije, gledan iznutra. Postojao je trenutak — obično vrlo kratak, vrlo tih — kad ti je prošlo kroz glavu da nešto tu ne štima. I pošto je baš tada radilo, pošto su se baš tada radovali, pošto je baš tada trebalo doneti rezultat, sklonio si to u stranu.
Spoljni stid prolazi: promeniš okolinu.
Sa unutrašnjim stidom se može raditi: postoji put za to.
Ali stid znanja ne zastareva, jer nije osećanje, nego sećanje. Sećanje na trenutak kad je skretnica još bila otvorena.
A sad drugo pitanje, bez kojeg sve to ne vredi ništa.
Jer ako pokretačka sila nije svesna, onda na pitanje „kako će ovo stariti?" odgovara isti onaj sistem koji je i doneo odluku. Predviđanje se kvari na svom izvoru. Potrebno je, dakle, pitanje koje nije o odluci, nego o porivu:
Šta bi dokazalo ako ovo uspe? I kome?
Ako na to nemaš odgovor, to nije problem. Ali ako ga imaš odmah, i pomalo ga je previše, onda si ga našao.
A detektor je nesrazmera. Ako nešto želiš više nego što objektivno vredi — ako iza osrednjeg posla stoji nesrazmerno velika težina — onda time kupuješ i nešto drugo. A to nešto nije uračunato u cenu.
Ovde me obično pitaju šta zapravo radi jedan krizni menadžer.
Tri stvari.
Prvo: pomaže da razumeš kako tvoj mozak proriče. Ne uopšteno — tvoj, konkretno. Iz čega radi, šta uzima za znak, šta automatski izostavlja, i kad prebacuje u režim preživljavanja.
Drugo: iz toga iščitava koji se stvarni rizici stvaraju. Ne strahovi. Rizici. Razlika je u tome što strah proizvodi tvoj sistem, a rizik obrazac tvojih odluka.
Treće: zajedno sastavljamo dnevnu rutinu koju ti sprovodiš. Ne ja. Svakog dana. To je najsporiji, a ujedno i jedini deo koji trajno znači.
Jer kad bih ja proricao umesto tebe, samo bismo zamenili tvoju kuglu mojom. To nije razvoj. To je zavisnost, boljeg kvaliteta.
I s tim ide još teži problem. Moje predviđanje prema tebi nije pošteno, jer posledicu snosiš ti, ne ja. A naknadno ostaje ono „tako ti je to, snađi se" — što je ljudski razumljivo, a stručno neodbranjivo.
A sad najvažnija rečenica o toj rutini: ona ne dodaje ništa tvom danu.
Tvoj mozak ionako proriče. Od jutra do večeri, bez prestanka, tražio ti to ili ne. Tvoja predviđanja se rode, odigraju, obistine se ili ne — i posle nestanu bez traga.
Baš to nestajanje rutina ukida. Ne dodaješ naviku. Isključuješ jedno brisanje.
Zašto je to važno? Baruch Fischhoff je 1975. pokazao da, čim saznaš ishod nekog događaja, unazad prepravljaš koliko si ga smatrao verovatnim — a od te prepravke ne primećuješ ništa. Fischhoffov zaključak je bio da ta nesvesnost ozbiljno ograničava čoveka da uči iz svoje prošlosti.[^9]
Dakle: bez zapisanog predviđanja nema greške. Nema šta da se opovrgne. Tvoj model se nikad ne ažurira, jer nikad nema grešku. Naknadno si uvek znao.
Zato je rutina ovako jednostavna, i zato ovako teška:
1. Zapiši šta očekuješ. Kratko, s datumom. Pre nego što se ispostavi.
2. Zapiši šta bi dokazalo ako se obistini. I kome.
3. Kad se ispostavi, prvo pogledaj zapisano. Pre nego što ga objasniš.
4. Razliku nemoj tumačiti. Samo je primi k znanju. Tumačenje je posao tvoje mašine za objašnjavanje, a ona sad nema šta da traži tu.
Uz drugu tačku ide još nešto, što merljivo radi. Peters i Büchel su 2010. otkrili da, ako neko u trenutku odluke zamisli konkretnu, sopstvenu buduću situaciju, težina odloženih posledica poraste u odnosu na trenutnu nagradu. Nije teorija: efekat se otad pokazao u više meta-analiza, umerene jačine.[^10]
Dakle, nije važno „misli na svoju budućnost". To nije ništa. Važno je da zapišeš jedan jedini konkretan prizor o tome gde stojiš za pet godina, kad ova stvar ispliva.
A sad najvažnije: zašto ovo radi i onda kad je situacija vrela?
Ne zato što ćeš biti jači. Nećeš. To smo već raščistili.
Nego zato što postavljaš obeleživač.
Ako si jednom, na početku velike ljubavi, zapisao da će se ovo loše završiti — i onda se loše završilo — od toga ne nastaje pouka. Nešto više: obeležje koje se može pronaći. I kad se sledeći put pojavi ista prateća muzika — jedinstvena, ne sme se propustiti, sad ili nikad — obeleživač je već u onom materijalu iz kojeg se gradi tvoje predviđanje. Ne prizivaš ga voljom. Uračuna se sam. Opreznost ne ulazi u odluku kao napor, nego kao podatak.
To nije teorija. Gollwitzer i Sheeran su, sabravši 94 nezavisne studije, otkrili da plan tipa „ako nastane ova situacija, onda činim ovo" — sročen unapred, hladne glave — sa srednje-jakim efektom poboljšava postizanje ciljeva, a najjači efekat se javlja baš tamo gde je najteže: u sprečavanju skretanja s koloseka.[^12]
Dakle, u vrelom trenutku nećeš razmišljati. Prizivaćeš. A prizvati možeš samo ono što si na hladno već zapisao.
Postoji jedan glas tu unutra, koji više ne stanuje u bunkeru.
Izašao je. Pre više godina. Otad je tu sa mnom u sadašnjosti, i ne radi protiv mene, nego uz mene. Najbolji telohranitelj koga znam: pre mene nanjuši nevolju, i za to ne traži ništa.
Ali ima jednu naviku. Kad nešto ne razumem, vraća me nazad.
— Dođi.
— Sad nemam vremena, Zolika.
— Kurac nemaš vremena. Dođi.
Silazimo. Poznata je hladnoća betona, prašina, miris. Seda na svoje uobičajeno mesto i daje mi znak da pogledam kroz prorez.
— E. Šta vidiš?
— Dvadeset metara.
— A šta je na tih dvadeset metara?
— Jedna ponuda. Dobar novac, dobro ime, brz početak.
— A iza toga?
— Ne vidim.
— Tačno. Odavde i nećeš. Odavde je ovo jedina stvar koja postoji. I pazi, stari orle, jer sad stiže suština: ovo nije greška. Da sam ja odavde gledao dalje od dvadeset metara, tebe sad ne bi bilo tu.
Ćutim, jer je u pravu.
— A sad ti kažem zašto je tako sladak taj brzi uspeh — nastavlja. — Zato što pada tačno tamo gde sad boli. Ne tamo gde će boleti za pet godina. Ja vidim samo toliko. Toliko se odavde može obraditi.
Onda ustaje i otresa prašinu s kolena.
— Izađi napolje.
Penjemo se na brdo. Toplo je, nešto zuji u travi. Odavde se vidi sve do kraja doline.
— E. Odavde šta vidiš?
— Put.
— Koji?
— Onaj na koji me ta ponuda postavlja.
— A njegov kraj?
Ne odgovaram odmah, jer vidim. Odatle, gde stojimo, jasno se vidi gde se prekida.
— Tamo.
— Aha — kaže Zolika. — Ja to iz proreza nikad neću videti. Ni ti, ako ostaneš unutra. Zato te i izvodim napolje.
To je dubina kugle. Nije proricanje. Visina.
— A šta sad radiš? — pita.
— Zapisujem. Šta očekujem od toga, s datumom. I šta bi dokazalo ako se obistini.
— A ako se obistini?
— I tada pročitam ono što sam zapisao. Pre nego što ga objasnim.
— Dobro — kaže. — Onda možemo nazad na posao.
Tog popodneva sam vratio nacrt ugovora s jednom jedinom umetnutom rečenicom: za osamnaest meseci zajednička revizija, s pravom na izlazak, bez obrazloženja, za obe strane.
Prihvatili su. Prepirali su se oko toga jedva dve rečenice.
Da nisu prihvatili, i to bi bio odgovor.
Ne moraš je kupiti. Ne treba ti kurs za nju. Tu je, oduvek je bila tu, i radi kod svake tvoje odluke.
Dešava se samo to da gledaš njenu površinu. A na površini je slika vrlo dobra: oštra, jasna, poznata.
Samo što se na njoj ne vidi ono što misliš.
Iz kugle ti pogled ne uzvraća tvoje današnje ja. Uzvraća ti ga tvoja slika o sebi. Ona verzija oko koje ste se dogovorili: pristojan čovek koji dobro odlučuje i koji ima dobre razloge. Pokretačka sila nije tu. Ona stoji iza tog odraza, izvan slike, i odande piše jelovnik.
Zato deluje tako sigurno svaka odluka koja je sada dobra. Ne zato što je sigurna. Nego zato što se tvoj odraz potpuno slaže s tobom.
Mora se izaći iz bunkera. Mora se popeti na brdo. Odande nećeš videti budućnost — nju ionako niko ne vidi. Nego put na koji te postavlja tvoje današnje da.
Nećeš pasti na svojoj jučerašnjoj i prekjučerašnjoj odluci. One su već samo poslednji taktovi jednog zadatog koloseka.
Skretnica je sad u tvojim rukama. I osećaš se tačno kao da se ništa ne dešava.
U sledećem tekstu dvoje ljudi stoji za istim šporetom, sa dva različita recepta — i biće reči o tome šta se dešava kad oboje kuvaju tačno ono što su naučili.
[^1]: Turner, B. A. (1976). The Organizational and Interorganizational Development of Disasters. Administrative Science Quarterly, 21(3), 378–397. https://doi.org/10.2307/2391850
[^2]: March, J. G. (1991). Exploration and Exploitation in Organizational Learning. Organization Science, 2(1), 71–87. https://doi.org/10.1287/orsc.2.1.71
[^3]: Staw, B. M. (1976). Knee-deep in the Big Muddy: A study of escalating commitment to a chosen course of action. Organizational Behavior and Human Performance, 16(1), 27–44. https://doi.org/10.1016/0030-5073(76)90005-2
[^4]: Quoidbach, J., Gilbert, D. T., & Wilson, T. D. (2013). The End of History Illusion. Science, 339(6115), 96–98. https://doi.org/10.1126/science.1229294
[^5]: Hershfield, H. E. (2011). Future self-continuity: how conceptions of the future self transform intertemporal choice. Annals of the New York Academy of Sciences, 1235(1), 30–43. https://doi.org/10.1111/j.1749-6632.2011.06201.x
[^6]: Gilbert, P. (1997). The evolution of social attractiveness and its role in shame, humiliation, guilt and therapy. British Journal of Medical Psychology, 70(2), 113–147. https://doi.org/10.1111/j.2044-8341.1997.tb01893.x
[^7]: Tangney, J. P., Stuewig, J., & Mashek, D. J. (2007). Moral Emotions and Moral Behavior. Annual Review of Psychology, 58, 345–372. https://doi.org/10.1146/annurev.psych.56.091103.070145
[^8]: McClelland, D. C., Koestner, R., & Weinberger, J. (1989). How do self-attributed and implicit motives differ? Psychological Review, 96(4), 690–702. https://doi.org/10.1037/0033-295X.96.4.690
[^9]: Fischhoff, B. (1975). Hindsight is not equal to foresight: The effect of outcome knowledge on judgment under uncertainty. Journal of Experimental Psychology: Human Perception and Performance, 1(3), 288–299. https://doi.org/10.1037/0096-1523.1.3.288
[^10]: Peters, J., & Büchel, C. (2010). Episodic Future Thinking Reduces Reward Delay Discounting through an Enhancement of Prefrontal-Mediotemporal Interactions. Neuron, 66(1), 138–148. https://doi.org/10.1016/j.neuron.2010.03.026
[^11]: Loewenstein, G. (1996). Out of Control: Visceral Influences on Behavior. Organizational Behavior and Human Decision Processes, 65(3), 272–292. https://doi.org/10.1006/obhd.1996.0028
[^12]: Gollwitzer, P. M., & Sheeran, P. (2006). Implementation Intentions and Goal Achievement: A Meta-Analysis of Effects and Processes. Advances in Experimental Social Psychology, 38, 69–119. https://doi.org/10.1016/S0065-2601(06)38002-1
[^13]: Gilbert, D. T., Pinel, E. C., Wilson, T. D., Blumberg, S. J., & Wheatley, T. P. (1998). Immune Neglect: A Source of Durability Bias in Affective Forecasting. Journal of Personality and Social Psychology, 75(3), 617–638. https://doi.org/10.1037/0022-3514.75.3.617 — Za raspravu: Levine, L. J., Lench, H. C., Kaplan, R. L., & Safer, M. A. (2012). Accuracy and Artifact: Reexamining the Intensity Bias in Affective Forecasting. Journal of Personality and Social Psychology, 103(4), 584–605. https://doi.org/10.1037/a0029544
Ispod površine
Srpsko izdanje sajta suranyizoltan.hu — izdanje raste list po list.