Takav nam je odnos — kakav sebi dozvolimo…

Stopostotna žrtva gotovo da ne postoji. Najčešće se odgovornost deli — pola-pola.

Osnovna mudrost mog rodnog kraja o ljubavnim vezama glasi ovako: „Kako sebi postelju namestiš, u takvoj ćeš i ležati."

Na mreži stalno naletiš na otvorena pisma, na prikrivene ultimatume, u kojima se „žrtva" plačljivo obraća javnosti, nadajući se zadovoljštini. Ti tekstovi su tako smireni i objektivni kao kad besnimo u suzama, lupamo nogama, a pri tom vičemo da „uopšte nismo nervozni!"

A komentari zagrizu, kao komšijska mačka klopu ostavljenu na terasi. Tako može da teče potraga za pravdom — a istina je, znamo, negde tamo.

KRAJ STOPOSTOTNE ULOGE ŽRTVE

Kao odraslom čoveku — izuzev onoga što pokriva Krivični zakonik — ostaje ti malo prostora za stopostotnu ulogu žrtve; najčešće odgovornost delimo napola.

Ima večitih klasika, kao na primer alkoholizam. U svakodnevnom smislu pod tim podrazumevamo vezu jednog opakog muškarca zavisnog od alkohola i jedne nesrećne žene-žrtve. Stručno gledano, alkoholizam je u mnogim slučajevima igra na nivou sistema, gde dvoje zavisnika (jedan od supstance, drugi suzavisnik) u zajedničkom interesu pretvaraju život svoje dece u pakao. U priči postoji jedno otvoreno i jedno pasivno-agresivno lice, a stopostotna žrtva je dete!

NAŠIH PEDESET POSTO

Pre nego što linč krene, ili pre nego što uperimo prst i kažemo da je žrtva kriva, hajde da malo razmislimo: šta to nagoni ženu da posle prvog šamara ostane i sačeka drugi, treći…, stoti? Ili zašto muškarac koga koriste kao bankomat ne raskine ugovor sa svojim „klijentom" koji ga zloupotrebljava?

Premotaću priču unapred: zašto uopšte ulazimo u ovakvu vezu? Zato što na početku ne znamo?

Pa već na početku ima znakova, samo nećemo da ih vidimo. Jer, eto, tu je ružičasta izmaglica… ili nesvesni nagon da „ovo na kraju bude baš sranje".

NE BUDI SAM SEBI NEPRIJATELJ

Pre nego što na sebe navučemo ulogu žrtve, vredi promisliti: čime mi doprinosimo tome da nam trenutno stanje bude baš sranje?

Šta tražimo pored iks-tog alkoholičara po redu, opet? Ili zašto se toliko upinjemo da nas napokon neko voli? Kako to da nas i sad iz ogledala gleda ogromna šljiva?!

Ko te vređa, ko te zanemaruje — taj te ne voli! Ako ostanemo, samo dajemo novu priliku da se bol ponovi. U našu polovinu spada i to da zahvalimo na saradnji i potražimo partnera s kojim se uzajamni ugovor može graditi na temeljima ljubavi, a ne sranja.