Ljubav se ne zaslužuje

— i zašto svakom srcu, da bi procvetalo, trebaju druga srca

„Svakom srcu trebaju druga srca da bi procvetalo."
— Karolj Arkoši (Árkossy Károly)

Čovečanstvo još nije pronašlo drogu koja izaziva jaču zavisnost od ljubavi — a bogami se upinje iz petnih žila da nađe nešto čime bi se njen manjak nadomestio.

Pored sopstvene životne priče, poznajem priče više stotina ljudi. Nema dve iste, a ipak sam, putujući kroz sto soba duše, na kraju došao samo do jednog zaključka: da li će nam odrasli život biti zadovoljan i srećan zavisi od toga koliko smo ljubavi sreli u ranom periodu života.

Stvarnost iza trenda #srećni

Ne govorim o instagramskom i fejsbuk trendu #srećni, #uspešni, jer takve objave najčešće pokušavaju da prekriju vrlo duboke praznine. U srećnijem slučaju, oni koji objavljuju stignu do terapeutske fotelje pre nego što na neki kreativan način okončaju svoj život.

Paradoksalno, na kraju se time samo iznova potvrđuje da je ljubav najveća sila na celom svetu. Propovedaju nam je, ljudima, sigurno više od 2000 godina, a nekako ipak ne umemo da živimo dobro s njom. Gde priča može da skrene s puta?

Ljubav je obrazac koji se uči

A ljubav, nažalost, nije gotov, razvijen instinkt s kojim dolazimo na svet (kao, recimo, disanje). U prtljagu nosimo samo sposobnost za nju i ogromnu potrebu i čežnju za njom.

Sopstveni, jedinstveni obrazac ljubavi crtamo na osnovu toga da li su umeli da nas vole onako kako je nama bilo potrebno.

Molim? Pa ovo je ludost, ovo je sektaški! Kako to — voleti dete onako kako njemu odgovara? Glupost, šta će od njega ispasti? Ako plače, treba ga pustiti, da se ne razmazi, a uostalom i pluća će mu ojačati — kako će inače kao odrastao valjano da dere grlo...

Neka svako razmisli: koliko je takve ljubavi sreo — one čiji je fokus bio da nas voli razumejući nas i uvažavajući nas, čak i na sopstvenu štetu?

Zaslužena ljubav protiv bezuslovne

Ljubav se uči. Uticaji koje trpimo oblikuju to osećanje u nama, i tada počinjemo da usvajamo i načine na koje ga izražavamo. Prvo što vrlo brzo osetimo i usvojimo jeste koji je fokus ljubavi: da li je ona bonus koji se mora zaslužiti, ili nam pripada sama po sebi, prosto zato što postojimo.

1. Kada ljubav dobije etiketu „mora se zaslužiti": Ona može da rodi potrebu za udovoljavanjem i manipulaciju. Naša vrednost i to koliko smo vredni ljubavi tesno se prepliću s našim učinkom. Kao odrasli, u tom slučaju ljubav umemo da tumačimo samo kroz učinak i zaslugu, pa se dajemo i kidamo da bismo je od nekoga dobili.

2. Kada proživimo bezuslovnu ljubav: Ona pokreće procese koji nas ispunjavaju i jačaju samovrednovanje, tako da postajemo sposobni da volimo sebe i bližnjeg onako kako je nama, odnosno njemu, dobro. Tek tada umemo da otkrijemo pravu vrednost sebe i drugih, a da od toga nemamo baš nikakvu korist.

Razdvajanje vaspitanja od ljubavi

Zahtevna, uslovljena ljubav stavlja nam okove i snižava naše samovrednovanje. U mnogim slučajevima u njoj osećamo: ovo je sredstvo moći, sredstvo kontrole. Ne govori o nama, nego o tome da radimo ono što drugi smatraju ispravnim.

Pre nego što me kao „liberalnog" mislioca spalite na lomači, razmislite o sledećem: znate li onu rečenicu — „Jer Bog tako zavole svet…"? Ako pročitate i svih 66 knjiga, postaje jasno da ljubav ni po konzervativnim načelima nije osećanje koje se zaslužuje, nego je unapred data i oslobođena očekivanja.

Odgovornost je onoga ko ljubav prima šta će s njom: hoće li je ceniti ili odbaciti. To će, naravno, imati posledice.

Bio bi to ogroman korak kada bismo umeli da razdvojimo ljubav od vaspitanja. Da prva pripada i stiže svakome, nezavisno od svega, a da drugom postavljamo granice i vezujemo posledice. Tako bi možda bilo manje zloupotreba prerušenih u ruho ljubavi — i mnogo više srca bi moglo da procveta.