Senke prošlosti — transgeneracijsko nasleđe

Analiza prepreka koje se prenose s kolena na koleno i razrešavanje nasleđenih blokada sve su popularniji.

Nastalo je more knjiga, predavanja, treninga i terapija — potražnja rađa ponudu.

Svet transgeneracijskih dinamika neverovatno je zanimljiv. Ogromne energije umeju da ostanu vezane, ponekad vekovima, dok generacije prenose jedna drugoj iste zastoje — i svaka se iznova nada da će sledeća konačno uspeti da iskorači, da nadraste, da ne odigra sve iznova.

Zaboravljena snaga uspešnog nasleđa

Dok sam sa klijentima, iz priče u priču, radio na tome kako zastoji predaka utiču na današnje funkcionisanje, u meni se uobličila jedna čudna misao:

Ako nerešeni životni zadatak ume ovako efikasno da se nasleđuje — zar se rešene, do uspeha dovedene situacije ne nasleđuju jednako efikasno, obezbeđujući u sadašnjosti rezervu energije koja čeka da bude iskorišćena?

Zar smo toliko baksuzni da bi nam preci prosleđivali samo teret i okove?

Narušena ravnoteža

Slede misli na granici jeresi…

Ako na čovekov život gledamo kao na sistem, mogu da kažem: u njemu je stalno prisutna mogućnost ravnoteže, i sistem teži da je održi — koristeći gotovo svako raspoloživo sredstvo.

Bol u svakom slučaju zahteva pažnju za sebe! Zato bol priče patnje koja još nije razrešena neizbežno privlači pažnju na sebe.

Odgovor na to najčešće je gušenje, zaboravljanje, poricanje, udaljavanje, odsecanje, zakopavanje što dublje. Samo što tada pod istu zabranu padaju i energije uspešnih strategija kojima su se naši preci izborili.

Ispisati tamu iznova

Dugim putem smo stigli do suštine.

Kada radiš sa transgeneracijskim nasleđem, vredi paralelno s teretom nerešenih zadataka raditi i sa mogućnostima uspešnih rešenja. Jer odstojanje koje nam „ovde i sada" daje već omogućava da se pozitivne energije nasleđa upotrebe da se nerazrešena priča patnje ispiše iznova.

Tada je katarzično iskusiti kako je, u mnogim slučajevima, malo falilo da predak izdrži i pobedi. Da je poraz zapravo u tome što je herojstvo pretka podleglo zloći okruženja — i da je stid koji zbog toga osećamo potpuno bespredmetan. A o zloći koja je pogodila žrtve, i o mogućnostima borbe s njom, dobijamo mnogo čistiju sliku.

Da sumiramo: u transgeneracijskom nasleđu nije samo bolna tama, nego i radosna svetlost. Ako koristimo oboje, iz toga nastaje sasvim živa, osnažujuća — povremeno čak i zabavna — igra senki.