Deca-odgovori: porodični izgnanici

Neka deca odrastaju s osećajem da su stranci u sopstvenoj porodici. A zapravo drže u rukama odgovor koji porodica generacijama traži.

„…u ovoj kulturi dešava se nešto vrlo duboko, što te otuđuje od tvog istinskog ja, jer svet nije mogao da podnese onoga ko si zaista bio." (dr Gabor Mate)

Život nijedno pitanje ne ostavlja bez odgovora — ali sigurno neće dati onakav odgovor kakav od njega očekujemo. Vrlo mnogo dece odrasta s osećajem: roda ih je mrtva pijana ubacila na neku nasumičnu adresu, a onda falsifikovala izveštaj o dostavi da niko ne otkrije grešku.

Isporuka je ispala toliko nesrećna da ono što on zaista jeste okolini nije samo strano — gore od toga: pravi je neprijatelj svoje okoline. Veselo mu je kao virusu među T-limfocitima.

Pustoš rekonfiguracije

Ovde savršeno pristaje gornja rečenica Gabora Matea. Jer ovu decu vrtoglavom brzinom pokušavaju da ih dresurom uklope u porodični sklad.

A taj proces ih potpuno odseca od njihovog istinskog ja i u njima gradi lažni self, kojim mogu da udovolje očekivanjima okoline. Da kažem jasnije? Dobro. Ono što misle o sebi potpuno je lažno i nema veze s njihovim pravim ja. Dakle, umesto sopstvenog života žive život koji se od njih očekuje.

Što, naravno, ima ne malo, nego poprilično nuspojava. A pozitivnih je među njima otprilike koliko i kod černobiljske katastrofe. Sigurno ih ima, samo se ne reklamiraju.

Karta koja nedostaje za rojal fleš

Naširoko bi se moglo raspravljati kakve neverovatne patnje izaziva ova rekonfiguracija, ali sada pokušavam da otvorim ugao porodice: zašto, kog vraga, dobijaju tako jedinstveno čedo od koga su svima u kući istog trena pune gaće.

Otkako je nauka o tome progovorila, znamo da postoje „domaći zadaci" koji se rešavaju kroz generacije. Priče o patnji na koje se traži odgovor — a već nekoliko naraštaja ga ne dobijaju.

Radeći sa nekoliko stotina životnih priča, primetio sam: porodični izgnanici u jednom trenutku shvate: „AAAA pa u mojim rukama su karte koje porodici nedostaju za rojal fleš!"

Samim tim što jesam ko jesam — ličnošću s kojom sam rođen — instinktivno dajem odgovore na najskrivenije strahove porodice.

Zamislite kad Familija instinktom oseti da nas ovo čedo gura uza zid baš onim što decenijama jedva uspevamo da potisnemo. Izbegavamo ga kao goveče električnog pastira!

Ako porodica ne prepozna šta se zapravo dešava (a otkud bi — ni lični indeks samospoznaje nije visok, a kamoli porodični zbir)… ne preostaje ništa drugo nego prevaspitati ili prodati. Joj, trgovina ljudima je već neko vreme zakonom zabranjena. Onda ostaje ono prvo.

Blagoslov za porodicu

Šta porodica time gubi? Gubi razrešenje duge patnje. I dalje trči u istom točku, sve bržim tempom, prenoseći dalje zamršenu dinamiku muka.

Ako čedo, odraslo, posle ogromnog kruga, u šumi đoka shvati: „Čekaj, ne može život baš toliko da bude gad, ni tvorac ne može biti tako zloban, a ni slučajnost"… pa krene da upoznaje svoje istinsko ja — e tu se može desiti čudo.

Može prepoznati svoju pravu misiju i vrednost. Da je On najveći blagoslov koji je porodica mogla da dobije: pomirenje, zakrpa na probušenoj gumi, da se ne mora na goloj felni varničiti uzbrdo.

Tada On postaje prvi koji prekida porodični lanac patnje i može dalje da prenese mnogo radosniji obrazac. A ako je dovoljno hrabar, može i povratno da deluje na porodicu i pomogne joj da krene napred (naravno, samo u granicama njihovih mogućnosti).

Ukratko: Dragi roditelji, budući roditelji, bake i deke. Ako vas zbog malog pridošlice hvata grč u stomaku i nervno stanje, u prvom krugu ostavite po strani agresiju popravljanja i prevaspitavanja — ma koliko dolazila „od srca". Posmatrajte: šta li vam je novo doneo?