Samopoštovanje i samovrednovanje: dve noge sportiste

U radu s mlađim kategorijama mentalna spremnost kaska poslednja — a spoj samopoštovanja i samovrednovanja gotovo niko ne povezuje s razvojem vrhunskog sportiste.

Ako želimo brzo da trčimo, ne škodi da imamo dve noge. A ako su iste dužine, to bismo već mogli nazvati i idealnim.

U radu s mlađim kategorijama snažan naglasak je na fizičkoj kondiciji, tehničkom znanju. Ishrana se već pominje nešto ređe. A mentalna spremnost negde tapka na začelju. A da paralelu samopoštovanja i samovrednovanja povežemo s razvojem profesionalnog sportiste — to je već potpuno naučna fantastika.

Planinski nesklad

U međuvremenu, u našim planinskim krajevima saplićemo se i letimo preko glave pred samim ciljem — baš zbog nesklada između to dvoje.

Bogu hvala, sa samopoštovanjem nema nikakvog problema — njega ima dovoljno za svakoga, čak i previše. Za spoljnog posmatrača ponekad gotovo zavidno mnogo, ali nek to bude njegova briga.

E ali… kod druge noge priča počinje da se kvari. Naime, ona kaska, nekako ne dobija dovoljno hrane za rast. Bolje da pazim kako se izražavam — jer ako kažem da nekome treba „prihrana", to ovde lako zazvuči kao uvreda.

Pedagogija „Grdnje"

Kako li se desilo da je samovrednovanje zaostalo, kao napojnica u kafani krajem meseca? Ćudljiva ruka istorije, kako-tako, ovaj kraj je retko milovala a često udarala. Ko je hteo da ostane, morao je da otvrdne, i čuvao je svoj rod.

Kao da se u bučnoj vrevi olujnog života izgubila pohvala, a ostala samo glasnija Grdnja. Time se ustanovio stub vaspitanja: „Ako sve radiš dobro, sine, to je normalno."

Da, u ratnim vremenima davne prošlosti u tome je bilo dosta smisla, jer greška je lako mogla čoveka koštati glave. Ali danas, ako matematika ponekad zaškripi, đak ne stiže kući bez glave…

Tu su možda oduzeli vetar iz jedara samovrednovanja. Ono je uz suzu mahnulo onome što odlazi — i od tada za samopoštovanjem samo kaska, bez šanse da ga ikad stigne, ako ga je uopšte ikad i imalo.

Šepavi sportista i nepravda

Da vidimo gde nas ovo hramanje stiže. Svakako baš tamo gde najviše boli. Mladi sportista se sa svakom situacijom koju proceni kao nepravednu mnogo teže hvata ukoštac.

Zašto? Jer ta prokleta nepravda napada samopoštovanje. I kad se ono naglo skrati, iz nagona bi da se osloni na drugu nogu (samovrednovanje). Ali ona je zaostala — kao pojačanje koje kod Mohača stiže tek kad je bitka već izgubljena.

Tako se sapleteš toliko da ti zubi besplatno urežu zimsku šaru u štitnik za zube, pa stiže bes, gust kao planinska magla u pravo doba godine. U tom stanju i svetac bi počeo da skida svece s neba, zatrpavajući uspeh psovkama kakve se ni u jedan buket ne daju vezati.

Ipak, stalno jurcati za pilulama za smirenje koje se kotrljaju na sve strane nije baš ono „dobro" za kojim istinski žudimo. Ali bar naši uspesi mogu časno da se raspu od toga. Ukratko: ova asimetrija podmeće nogu uspešnom samopotvrđivanju.

Rešenje: da odsečemo dužu?

Šta možemo protiv toga? Sam se nudi brz i jednostavan izlaz: skratimo dužu na meru! Nek nema ni pola noge, nego stabilnu nulu! Tako se bar s pravom može s ivice terena, sa 120 decibela, komandovati toj gomili drvenih nogu.

Šta, to nije ta igra? Da ovde imamo posla sa živom decom i mladima koji osećaju? Joj, onda mora postojati i drugo rešenje.

Kao roditelji, nastavnici, treneri, odrasli — moramo iznova da naučimo veštinu pohvale. Možda treba da kupimo nove naočare, da bismo uočili mogućnost i dobrotu u detetu. Može se desiti i ono strašno: da unapred — još jednom pišem: UNAPRED — moramo da mu poklonimo poverenje.

Zamislite tog mladog sportistu koji čvrsto stoji na dve noge, i srcem i dušom se raduje onome što radi. Naše dete od toga deli samo jedna „pola" noge! Zar ne bi vredelo pomoći mu da je razvije?

Ako te zanima i hladnija nauka

Da bismo smeli da govorimo o teškim stvarima i da škakljivo pitanje izgovorimo naglas, za sto smo pozvali humor i metaforu — neka bude svarljivo ono što inače bode. Ali nijedna slika nije uzeta iz vazduha: sve su ukorenjene u nauci. Ako te zanima hladnije, treznije istraživanje iza cvetnih reči, spisak je ispod. Tako priču ne prekidamo — ali ni njeno pokriće ne prećutkujemo.

Kamins, M. L., & Dweck, C. S. (1999). Person versus process praise and criticism: Implications for contingent self-worth and coping. Developmental Psychology, 35(3), 835–847. https://doi.org/10.1037/0012-1649.35.3.835

Mueller, C. M., & Dweck, C. S. (1998). Praise for intelligence can undermine children's motivation and performance. Journal of Personality and Social Psychology, 75(1), 33–52. https://doi.org/10.1037/0022-3514.75.1.33

Kernis, M. H. (2003). Toward a conceptualization of optimal self-esteem. Psychological Inquiry, 14(1), 1–26. https://doi.org/10.1207/S15327965PLI1401_01

Crocker, J., & Wolfe, C. T. (2001). Contingencies of self-worth. Psychological Review, 108(3), 593–623. https://doi.org/10.1037/0033-295X.108.3.593

Baumeister, R. F., Smart, L., & Boden, J. M. (1996). Relation of threatened egotism to violence and aggression: The dark side of high self-esteem. Psychological Review, 103(1), 5–33. https://doi.org/10.1037/0033-295X.103.1.5

Mosewich, A. D., Crocker, P. R. E., Kowalski, K. C., & DeLongis, A. (2013). Applying self-compassion in sport: An intervention with women athletes. Journal of Sport & Exercise Psychology, 35(5), 514–524. https://doi.org/10.1123/jsep.35.5.514