Potrošači i potrošeni

— toksični odnosi u doba prevlačenja udesno

U nevolji je onaj ko traži iskren, transparentan, emotivno korektan, uzajaman odnos bez igara. Tržište takvih veza gotovo je nestalo u lavirintu prevlačenja levo-desno.

Bez obzira na pol, može se primetiti da se povezivanje nekako vrti oko potrošnje: dopada mi se — prevučem udesno; ne dopada mi se — ulevo. Kao da biramo po rafovima u samoposluzi. Ljudi su dospeli u kategoriju robe za jednokratnu upotrebu.

Veze bačene u smeće

To se vidi i po tome kako se odnose prema kraju veze. Mnogi jednostavno nestanu, postanu nedostupni, izbrišu i blokiraju drugoga, bez ijedne reči objašnjenja. Kao suvišno smeće, partnera prosto bace u kontejner.

Nesposobni su da podnesu napetost toga da drugome pogledaju u oči i kažu: žele da raskinu, našli su nekog drugog, ili prosto ne žele da nastave.

Tada onaj koga su potrošili ostaje sam sa koncima veze, i mora sam da ih raspetlja. To je naporan i bolan proces, čak i za onoga ko ima čvrsto samovrednovanje. A oni koji se i sami bore sa samovrednovanjem mogu se nadugo zaglaviti u spirali koja ih povređuje i obezvređuje.

A istina je da se to ne tiče njih. Nemaju nikakve veze s tim što su ostavljeni na takav način. Prosto su postali žrtva jednog „potrošača".

Logika predatora

Ovde bi sada bilo vrlo lako osuditi one koji tako funkcionišu. Ali moje je iskustvo da većina njih nema uvid u to šta zapravo radi. Vođeni sopstvenim unutrašnjim strahovima, nanose i sebi i svojoj okolini sve više i sve veće boli.

Danas je jedna od najdragocenijih sposobnosti umeti razaznati šta je čije: šta se tiče mene, a šta zapravo govori o njemu! Videti da onaj ko funkcioniše toksično nije toksičan zbog mene, nego je zarobljenik sopstvenih igara. Da primetim kako se ponaša prema meni: pruža li mi poštovanje, pažnju, privrženost — ili samo uzima ono što mu dajem, a ništa ne vraća.

Da i mi postanemo potrošači?

Šta je rešenje? Da i mi postanemo potrošači? Da budemo toksični, da živimo tako da nam bol stalno ide za petama? Da igramo igre i da negde duboko nikada ne budemo srećni?

Ili da radije naučimo da osećamo šta se dešava u nama i oko nas?

Ja glasam za ovo drugo. Rizično je i bolno ostati otvoren. Svakome pružiti poverenje i priliku da ga zloupotrebi i nanese bol. Ali toliko sam uvek spreman da platim — da bih znao kakav je zapravo taj drugi čovek, gde je i šta želi da uradi sa mnom. Ako me povređuje, da se od toga ogradim i da se što pre oprostim.

Za sebe činim najviše kada uspem da ostanem otvoren. Tako imam šansu da na kraju nađem čoveka koji je isto tako otvoren i koji zaista želi — vezu.

Ako izaberem onaj drugi put i poželim da i sam „jedem" od sledećeg, neizbežno sam zakoračio u spiralu bola. Postaću grabljivac, strvinar — a onda plen nekog većeg grabljivca. Jer uvek postoji neko veći.