Naspram prošlosti: opet detinjstvo?!

Spolja izmeren uspeh retko ima veze sa slikom koju čovek ima o sebi. Zašto uspešni iznutra osećaju prazninu — i šta dugujemo prošlosti.

Svega nam je preko glave… a ponajviše toga što smo napeti kao amper u otporu.

U ljudskom životu uspeh se vrlo teško meri, jer uspeh koji procenjuje spoljni posmatrač uglavnom nije ni u kakvoj vezi sa slikom koju osoba ima o sebi.

Mase se nose s tim što, uprkos svakoj stečenoj tituli, nagomilanom bogatstvu ili izvojevanom rezultatu, ipak ne osećaju da su uspešne. Svakodnevno gubimo izuzetno talentovane ljude koji, uprkos vanrednim rezultatima, postaju žrtve negativne spirale sopstvene psihe i prerano odlaze s ovog sveta. A mi tumaramo pored njihove ostavljene telesne ljušture, u crnini, tužni i zbunjeni: pa Oni, koji su tako uspešni, kako i zašto?

Crna rupa iza uspeha

Mračne senke prošlosti nas progone nezavisno od statusa, ranga, materijalnog stanja.

Može to biti direktor, slavna ličnost, čelnik institucije — koji redom proizvodi sve uspešnije stvari, a iznutra oseća samo neku bolnu oluju — da opet samo masovnim lajkovima pokušava da začepi crnu rupu svoje duše. Oseća da ne stvara, nego udovoljava; ne gradi, nego uslužuje.

Svoj besni urlik zbog neke davno izostale pohvale, pažnje, priznanja, ljubavi želi da uguši klicanjem raspomamljene mase… ali taj urlik je u svakom tihom trenutku tu. Ne da mu da otpočine, stane, opusti se…

Ko to nije proživeo, ne može ni da zamisli kako je kad neprekidno moraš da radiš, ideš, ispunjavaš, bežiš — da kao gonjena zver, s grčem u stomaku, pregrmiš dane. To i najjaču dušu smrvi u prah. Samo je pitanje vremena, a iz praha je već tvrd put nazad.

Karte na stolu i preci

Dogme našeg društva i nepisani zakoni našeg vaspitanja na više načina otežavaju da razrešimo svoje priče o patnji. Prva protivrečnost koja te na putu ka prošlosti odmah dočeka: da o roditeljima ne smemo reći ništa loše.

Suočiti se s tim koliko nas njihova nesavršenost boli, prijatno je kao golom nogom zagaziti u vučju zamku. Njihove greške i slabosti mogu nas stizati do dana današnjeg, jer je lako moguće da u velikim trenucima uspeha „ovde i sada" stojimo praznog srca — kao malo dete koje čeka da ga roditelj potapše po ramenu.

Možeš biti siguran da je u tvojim linijama koda ostalo par ERROR-a. I oni su itekako vezani za porodičnu harmoniju…

Pomirenje kroz puštanje

Dok se temeljno ne naljutimo na poremećaje u radu naših predaka i na svu ljubav koju su nam uskratili, nećemo ni naći pomirenje, puštanje, oproštaj.

Ni onaj uzvišeni osećaj da ih ipak volimo — jer su nam život sklopili baš onako kako su umeli, kuvajući od onoga što su i sami dobili. Pažnja: to što ovo verbalizuješ, ne znači da to i osećaš! S pričom smo uglavnom na „ti", s emocijama već mnogo manje.

Prema prošlosti imamo dug — i ne možemo ga otkupiti diplomom, titulama, novcem ili najvišim mestom na postolju. Treba se vratiti da pokupimo svoje zaostale, dečje delove, koji tamo još čekaju zagrljaj, dobru reč, zaštitu, priznanje, pažnju, poverenje…

Preci su preneli ono što su umeli. Mi imamo priliku da otkrijemo kako za stolom konačno možemo tražiti nove karte, i uspeh proživeti i iznutra. Njegove plodove jedimo s uživanjem, i delimo onima koji dolaze za nama.