Kriptonit duše: kad u sopstvenom životu tražiš kartu na dvadeset

— kako ti stid isisa svu snagu da bilo šta preduzmeš

Po mojoj potpuno subjektivnoj podeli, na emotivnoj paleti postoje samo dve stvari: postoji stid, i postoji sve ostalo.

Jer stid je sasvim druga kategorija. Duši je ono što je Supermenu (Superman) kriptonit. Istog trena, nemilosrdno i do kraja isisa snagu da bilo šta preduzmeš i samovrednovanje iz svakoga u koga se jednom uvuče.

Taj osećaj nekako prevazilazi trodimenzionalne ljudske zakonitosti. Zavlači se u naš izvorni kod i jednim jedinim pokretom isključuje naše prirodne mehanizme samoodbrane.

Udobna roditeljska moć i koren samouništenja

Postoji jedan okrutan obrt u ovoj priči. Dok je svesno vođena konfrontacija sa sopstvenom senkom — u sigurnom okruženju koje pruža oslonac — najdelotvorniji katapult za razvoj, dotle spoljašnjim posramljivanjem onaj ko posramljuje stiče gotovo neograničenu, nevidljivu kontrolu nad nama.

Pa ipak, u vaspitnom arsenalu roditelja posramljivanje i danas zauzima istaknuto mesto. Udobno je i brzo sredstvo moći: dete će se zagarantovano prilagoditi onome što odraslom odgovara. Time se, međutim, temeljno priprema teren za decenije samorazaranja i patnje. U poređenju s tim, otvoreno, ludačko zafrkavanje često je tek nežna, umilna lakrdija — jer je bar providno. Stid se, naprotiv, kao otrov upija u nesvesno.

San u snu: ljuske uloge žrtve

Ko je gledao film Početak (Inception), može da zamisli kakav je osećaj kretati se kroz san u snu, sve dublje u bespuća uma. U stvarnosti čovek opterećen stidom gradi upravo takav sistem. Kao slojevi luka koji naležu jedan na drugi, tako izvorni stid prekrivaju razne izobličene, samozaštitne maske koje sami stvaramo.

Spolja možemo pokazivati uspeh, aroganciju, savršenu kontrolu, ili baš preteranu ljubaznost. Ali zajednički softver koji teče u dubini uvek je isti: neprekidno održavana uloga žrtve.

Probijati se kroz tu zamršenu mrežu, dok padamo iz iluzije u iluziju, a vreme samo odmiče — to je posao i po. Za to pakleno kružno putovanje ne dobijamo od sudbine karnet za dvadeset vožnji, nego doživotnu člansku kartu.

Stvarnost na dnu jame

Sad bi mogao reći da je ovo pesnička preteranost. Da samo dramim, jer treba plašiti narod — pošto je „trauma" ušla u modu, pa treba klijent da bi zvecnula kasa. Da, može se reći i tako.

Samo, ja sam taj koji je dole u mraku. Vidim kad naizgled uspešni, jaki ljudi sami sebi pletu neopisivu patnju i gubitak. Silazim s njima u duboke jame, da bismo delove sebe — dečje, na ivici gušenja — nekako izvukli na površinu. I tu sam, u bezbrojnim usamljenim satima, kad sami plaču, duboko se stideći koliko su nesavršeni.

Stid je jaram. Skinuti ga gotovo je iskustvo blisko smrti; mnogi tu borbu radije ponesu sa sobom u grob. Jer pred stidom površna nauka podbaci, gola logika ga ni ne ogrebe, a mudro rezonovanje se od njega odbije.

Poslednja partija

Imamo jednu jedinu šansu: trkajući se s vremenom, zajedno s klijentom lutati kroz mrak i pomoći da se rodi bar iskra ljubavi prema sebi — po mogućnosti pre nego što unutrašnji „kosač" (bila to fizička slomljenost, propast firme ili raspad porodice) zada udarac.

Kad je stid u igri, to je tačno kao da u blekdžeku tražiš kartu na dvadeset. Drska igra, opasna po život.