Bežimo iz srca u glavu

— o usponu Homo Kognitiviskusa, i zašto je bez osećanja svet bezbojan

Najosetljiviji period našeg života jeste prvih sedam godina. Vid, ukus, dodir i sluh okreću se ka spoljnom svetu potpuno otvoreni, i počinje čudesno putovanje na čijem kraju možemo da izrastemo u odraslo, zrelo, ispunjeno, čudesno ljudsko biće. Tada se sa svetom povezujemo celokupnim repertoarom osećanja. A razumom o tome kako ona rade znamo vrlo malo — nagonski ih samo puštamo da se pojave i da nam se dese.

Kako vreme odmiče, naša neuronska mreža (nervni sistem i mozak) sazreva vrtoglavom brzinom i grozničavo proizvodi radoznalost, misli i sve složenije zaključke. Ali još uvek nerazdvojene od osećanja — pa lebdimo u blaženom, izmešanom zanosu bajke i stvarnosti.

Tragedija prinude na učinak

Tužan i pomalo obeshrabren, ređam ovde slovo za slovom. Ne znam kako se kod nas Mađara ustalilo razmišljanje da će od deteta sigurno ispasti ništarija ako ga na silu ne nateramo na brži razvoj i na što skorije pretvaranje u „odgovornu odraslu osobu".

Mi u svemu moramo da budemo prvi. Tek što smo se skotrljali na svet, već smo uvučeni u trku. I da se prevrne, sedne, puzi, gmiže, da nauči na nošu — sve to dete, kako i priliči, mora da savlada pre mališana iz komšiluka. Jer, razume se, i odraslima oko nas treba osećaj uspeha.

Rođenje Homo Kognitiviskusa

Gde je tu problem?

U tome što uz svoja osećanja skupljamo mnoštvo bolnih iskustava. Zbog toga se najčešće preselimo u sopstvenu lobanju — jer nad mislima imamo mnogo veću kontrolu, pa tako svoj život možemo da anesteziramo, da mu oduzmemo osećaj.

Možemo da odsečemo od sebe mučnu bol ljubavi koje nije bilo i da u tamu zaborava prognamo svoje rane iz ranog vezivanja. Tako se od nagonski osećajnog, slobodnog bića pretvaramo u odraslog čoveka koji prisilno kontroliše, kompenzuje, ali uspešno racionalizuje: to jest, u Homo Kognitiviskusa.

Čoveka koji baš sve ume da objasni.

Jasno se sećam kada mi je sopstveni Homo Kognitiviskus prvi put izašao pred oči, na jednom treningu samospoznaje. Komplikovan, ukočen, hladan i dosadan. Toliko me je izmorio da sam se jedva dovukao do kreveta. Ležao sam na leđima i užasnut preturao po vijugama svoje sive mase, tražeći neku pamet, neko opravdanje... Čoveče, nije valjda da sam ovako inteligentno dosadan i prazan.

Sutradan sam se probudio s mišlju: u redu. Vraćam se u grupu, pa makar se od straha i upoganio — ali pokrećem ekspediciju iz svoje glave u svoje srce. Da vidimo šta sam to tamo zaključao.

Bez boja je život mrtva dosada

Koja je moja sopstvena pouka? Da je „život u glavi" smrtno zamoran, ali vrlo predvidljiv. Bez boja je život mrtva dosada, a da bih video u boji, potrebna su mi osećanja.

Šteta je da kao odrasli postanemo trolovi u carstvu čuda. Užasan je greh terati svoju decu u njihove glave i pretvarati ih u dosadne, ukočene, teskobne odrasle ljude. Svet je tako čudesno lep — samo što bez osećanja ne vidimo njegove boje.