Zašto sam ideš po šamar?

— anatomija uvređenosti

Kako, pobogu, uspevamo da sagorimo? Zar ne postoji lampica koja bi se upalila kad prevršimo meru? Telo bar ima bol, groznicu i slabost. Ali čak i te direktne signale umemo da preglasamo samouništavajućom mantrom: „izdržaćemo još, ne boli to dovoljno". Pa kako bismo onda primetili mnogo posrednije, ali utoliko nemilosrdnije signale sopstvene duše?

Stres i anksioznost su već ušli u javnu svest. Ali imamo mnogo rečitiji signalni sistem: uvređenost.

Vredi obratiti pažnju kad primetimo da se u određenim situacijama neprekidno vređamo. Ako nam je „indeks uvređenosti" visok, to je jasan signal: nismo na svom mestu, nismo u redu sami sa sobom. Jer u zdravom, integrisanom stanju otporniji smo na impulse spoljašnjeg sveta i ne primamo odmah lično ni najmanju primedbu.

SINDROM UDOVOLJKA

Uzmimo večiti klasik. Naš čovek — nazovimo ga Udovoljko — odrasta tako da je učinak osnovno očekivanje, a greška nosi šamar kosmičkih razmera. Pohvalu viđa onoliko koliko pustinja kišu. Ali naš mališan žeđa, pa počinje da primenjuje najgrublju taktiku preživljavanja: trudi se da udovolji. Čini sve za jednu lepu reč koju čuje tek o velikim praznicima, dok mu samovrednovanje ostaje neuhranjeno, s pravom uvređeno i besno.

Kako vreme odmiče, to se učvršćuje u nesvesnu prinudu. U svetu rada on postaje onaj koji juri sto na sat, prihvata sve, i potajno čeka da uprava (ili tržište) uz gomilu izvinjenja prizna njegovu genijalnost i najzad mu udeli tu čuvenu pohvalu.

Priznajmo: šanse da se to ostvari su mizerne.

REGRESIVNA SPIRALA

Šta se tu zapravo dešava? Za opravdanu uvređenost iz prošlosti traži razrešenje u sadašnjosti — a to je gotovo nemoguća misija. Kognitivno želi da napreduje, ali emocionalno, nesvesno, juri za izostalom roditeljskom pohvalom. Zato u odraslom telu jedno uvređeno dete lupa nogom, tražeći svoje pravo.

Time okolini pruža nestabilnu sliku o sebi, pa i ne može da dobije pravo priznanje. Posle svakog ispada javlja se stid, koji ga gura u još jaču prinudu udovoljavanja. Kvaka 22 se zatvorila, a spirala se vrti pravo ka sagorevanju i samoći.

IZLAZ: KAD STANEŠ

Proboj počinje onog trenutka kad se bar jednom u životu duboko zapitaš: „Šta mi je, dođavola, da neprekidno upadam u to uvređeno stanje? Ne može biti da ceo svet samo hoće da me zajebava! Mora da i ja imam prsta u tome. Ja sam idem po šamar…"

Iz tog neprijatnog uvida može da krene ekspedicija koja dovodi u red detinju uvređenost — i iz koje se rađa prava sloboda odraslog života.