Dete zatvoreno u stid: drugo lice odrasle patnje

Stid je možda najdublje delujući osećaj. Patnja „ovde i sada" često je nesvestan odgovor na davno zaboravljen stid.

Stid je možda jedan od najdublje delujućih osećaja. Naš susret s njim u ogromnoj većini slučajeva ostavlja dugoročan trag na našu ličnost.

Mnogo se govori o čudesnoj, isceljujućoj, preobražavajućoj snazi ljubavi. Stid je njena suprotnost. Isto tako mističan i teško uhvatljiv, i može postati razorna sila koja pogađa ceo život.

Prateći nekoliko stotina ljudi, uvideo sam da je patnja „ovde i sada" često nesvestan odgovor na davno zaboravljen osećaj stida. Očajnički pokušaj da dečje ja, zatvoreno u stid, konačno izvojuje slobodu.

Dva puta posramljivanja

Da li baš sve situacije posramljivanja koje nas zadese izazivaju ovakvu samorazornu dinamiku kroz život? Ne. Postoje dve vrste susreta sa stidom.

1. Kad sami sebe dovedemo do stida
To su slučajevi kad nekim svesnim ili nesvesnim postupkom (laž, prevara, nestašluk koji krene naopako) mi sami stvorimo posramljujuću situaciju, koja ima opravdanu posledicu. Proživeti to je bolno, ali ako uspemo, na kraju postaje oslobađajuća snaga koja uzdiže ličnost.

2. Kad se stid koristi za dresuru
Druga velika grupa je kad neka spoljna sila (obično roditelj ili dreser) posramljuje radi postizanja cilja koji smatra važnim. Cilj mu je da se posramljeni ponaša u skladu sa spoljnom voljom, a ne da prati sopstvene unutrašnje motive.

Na primer: ponašanje i interesovanja deteta znatno odstupaju od normi koje porodica očekuje (čudak). Roditelji, u dobroj nameri ali vođeni strahom, pokušavaju da ga guraju ka „normalnim" obrascima, i neprekidno stvaraju posramljujuće situacije („E, tvoja sestra…").

Gradnja unutrašnje tvrđave

Pošto je polazna osnova udovoljavanje spoljnim očekivanjima, dete nije u stanju da otkrije lepotu sopstvene vrednosti. Njegovo samovrednovanje ne može zdravo da se razvije. Nauči da sebe potcenjuje, a svoju vrednost meri samo onim što postigne.

Počinje da se stidi želja svog stvarnog, neprihvaćenog dečjeg ja i da ih potiskuje, pa stid zatvori duboko i oko njega sagradi ogromnu tvrđavu. Njegov spoljni život svodi se na udovoljavanje, a unutrašnji na potiskivanje. Tako nikada ne može istinski da bude ono što jeste.

Nevidljivi uzrok padova

Kao odraslima, stižu nam „šamari" i situacije pune patnje. Povređeno samovrednovanje prožima nam ceo život. Postajemo gonjena zver u neprekidnoj trci. Ni posle više diploma ne nalazimo sebe — ono što zaista jesmo. Dopuštamo da nas iskorišćavaju, i teško se zauzimamo za sebe.

Opuštanje teško sebi dopuštamo, jer nam je vrednost, znate već, samo ono što postignemo.

Šta iz svega toga vidi spoljni posmatrač? Sve do trenutka sloma — naizgled uspešnog čoveka. Dete zatvoreno u stid spolja se ne vidi. Ono što se vidi: padovi, prelomljeni životi, psihosomatske bolesti i samorazorni načini života.