Kokain Cvetne nedelje, Veliki petak i humor pod vešalima: cena uloge spasioca

Masa te ne uzdiže jer te bezuslovno voli — nego jer delegira. Prebacuje na tebe svoju odgovornost, a kad čudo izostane, prikuje te uz istu lomaču.

Znate onaj trenutak kad brđanin stoji pred zapaljenim ambarom, češka se po temenu i kaže: „Pa i ovo lepo izgore, a komšija je tako lepo obećao da će pripaziti."

Otprilike tako i mi ovde stojimo sa svojim „spasiocima". Naša društvena i organizaciona igra decenijama nosi isto ime:

„Nađimo karizmatičnu, obožavanu kometu, čija revnost plamti kao neka sveta vatra koja pročišćava — nek on izgori na oltaru našeg spasenja, da mi ne moramo ni prstom da mrdnemo."

Ali da ne budemo nepravedni: za ovaj tango treba dvoje. Jer biti spasilac? E, to je najjača droga na tržištu.

Spasilački udar i cvetno polje

Kad masa na tebe projektuje sve svoje želje, nade i onaj bes „e sad ćeš ti da im pokažeš", to je takva bomba za samovrednovanje da je prema njoj kilogram kokaina slab aspirin. Stati pred narod, osetiti mesijanski naboj… to je krajnji vrhunac ega.

Samo, ta uloga je kobna zamka skrivena pod cvetnim poljem. Naizgled ogromna prilika krije smrtnu opasnost.

Masa te, naime, ne uzdiže zato što te bezuslovno voli, nego zato što delegira. Prebacuje na tebe sopstvenu odgovornost, sopstvenu sposobnost delovanja, a ti bezazleno strpaš tu moć u džep.

Trojanski konj u sopstvenoj tvrđavi

I tu počinje tragedija. Nije reč o tome da onaj ko stupi kao spasilac namerno prodaje laž. To je s obe strane dobronamerna, ali kobno iskrivljena stvarnost. Jasno je da moraš da uđeš u ulogu spasioca, jer inače nema šanse da uopšte uđeš u igru — pažnju mase drugačije ne možeš zgrabiti.

Ali ostati u ulozi, i poverovati da čudo zaista dolazi spolja… e to je tačno kao da sopstvenim rukama, oduševljeno, uvučeš trojanskog konja u samo srce svoje tvrđave. Slaviš trijumf, a i ne shvataš da iza dasaka već čuče nestrpljivi, krvožedni vojnici: nerealna, neispunjiva očekivanja mase, koja će te pri prvoj prilici zaklati.

Golgota i u pepeo sagoreli ambar

Jer šta se dešava kad se ispostavi da promena nije pritisak na dugme? Kad se masa suoči s tim da je čudo izostalo, i da ih sveta vatra ne pročišćava umesto njihovih sopstvenih propusta?

Tada se poštovanje pretvara u bes. Onog nesrećnika koga smo naterali u ulogu komete, odjednom vežemo uz njegovu sopstvenu lomaču. Istim plamenom kojim smo mu se juče divili — razapinjemo ga i palimo u pepeo. Pali spasilac je najbolji žrtveni jarac: ako njega spalimo, opet smo dobili četiri-osam godina odlaganja, da ne moramo da se pogledamo u ogledalo. I na kraju opet stojimo pred izgorelim ambarom, čekajući sledećeg komšiju.

Mojsijevski živci: Ksanaks, rakija i usamljenost pratioca

Prava liderska veličina počinje kad si u stanju da se na vreme presvučeš. Kad skineš kostim spasioca i prihvatiš mojsijevske živce.

Mojsije nije bio blistav influenser. Bio je menadžer problema, koji je četrdeset godina slušao kukanje za egipatskim loncima punim mesa. Zamislimo scenu: Mojsije kleči u prašini, naoružan dvema tabletama ksanaksa i litrom rakije, i preklinje Gospoda: „Ne zatri ovaj neposlušni narod — hajde da počnemo iznova, samo da izguramo ovaj bedni projekat do kraja!"

To je profesionalni vrhunac: vođa koji postaje pratilac. Koji posledice narodne neposlušnosti čini podnošljivim. Koji zna da narod ponekad iz besa napravi takvu glupost za koju baš on, vođa, mora da podmetne leđa — idući čak dotle da možda ni sam ne uđe u Zemlju obećanu, nego samo posmatra ulazak posle četrdeset godina lutanja. On je patnik pozicije: „idemo dok se ne preobrazite, i izdržaću i kad me baš ne volite".

Političko samoubistvo ili prava efikasnost?

Stručno gledano, ovo je senka dinamike moći. Da li je ovakva talasajuća popularnost politički dopustiva? Odgovor je surov: kratkoročno verovatno ne. „Mojsijev model" je pravo političko samoubistvo naspram modernog populizma. Ali samo taj model stvara sistem sposoban za istinsku, organsku obnovu.

Spasilac se, naime, na kraju projekta obavezno razapinje. Ko preteruje s ulogom spasioca, kupuje kartu za sopstvenu klanicu, jer mu masa nikada ne oprašta onog trenutka kad shvati: ipak sama mora da se izbori za sopstvenu slobodu.

Pouka

Sloboda, naime, nije mesijanski poklon, nego dosadan, težak, svakodnevni rad. Samosvojnost ne počinje time što nađeš dobrog vođu koji će umesto tebe obaviti prljav posao. Počinje time što moć vratiš u sopstvene ruke.

I da, za to treba najveća hrabrost. Jer na kraju procesa shvatiš: nije dovoljno glasno vikati zajedno s masom da je car go. Najbolniji, a ujedno najoslobađajući trenutak jeste onaj kad pogledaš dole, na sebe, i vidiš da si zapravo i ti to isto.