Zamka dobrote

Kada udovoljavanje proždire dušu

U zamki dobrote duša se koprca kao sužanj. Malo je na svetu onih koje kao decu nisu vaspitavali u strogoj školi udovoljavanja drugima — pod prinudom da „moraš biti dobar".

Pa da onda budemo loši?

Pogrešno pitanje…

Gledano globalno — da li je dobrota uopšte dostižna? Može li biti realan cilj? Ili je tek jedinstvena supstanca koja se može doživeti samo lokalno, u sopstvenom privatnom mikrokosmosu — vrhunac onoga što terapijske seanse mogu da dosegnu: da postanem dovoljno dobar sam sebi?

Ako sebe posmatramo kao izvor dobrote, što se više udaljavamo od centralnog jezgra svog bića, na sve više stvari nailazimo koje nam guraju „crvenu zastavicu" pred oči: „Brate, ima tu šta da se popravi na tebi."

Znate šta? U pravu su. Iz njihovog ugla sigurno nismo dobri onako kako bi njima odgovaralo. Dakle, dobrote ima koliko vrh igle, ali koliko zrno gorušice — već možda i nema.

Pa ipak, znatan deo svoje energije trošimo na to da beznadežno širimo granice dobrote iz svog mikrouniverzuma velikog kao vrh igle — makar i po cenu da svoj svet sasušimo u pustu golet.

Crne rupe duše

Velike zagonetke svemira su crne rupe — s tako snažnom gravitacijom da im ni svetlost ne umakne.

I u duši se otvaraju takve mračne dubine koje sve gutaju. U ranom detinjstvu sitne mrvice ljubavi služe kao gradivni elementi naše slike o sebi. Ako gradiva ponestane, gorčina se potajno zgušnjava i stvara jezgro — sićušno, ali utoliko masivnije. Ono s odrastanjem postaje sve teže, i kad dostigne kritičnu masu, pretvara se u proždrljivu crnu rupu.

Tada kreće proces kojim pokušavamo da je zapušimo, zakrpimo. Bacamo u nju redom: diplomu, posao, vezu, kuću — guta i čitav niz super automobila, samo guta i guta, ali se ne zatvara.

Isušena plodna zemlja i „sredstvo"

Na sve to se nadovezuje prinuda da svoju dobrotu širim na sve strane. Iznutra me proždire praznina, spolja prinuda dobrote isušuje plodnu zemlju mog sveta u ispucalu koru — onu u kojoj žive cveće i retke biljke koje niču samo ovde, dok venu u rukama zaborava koji ih obezvređuje.

Pa čudimo li se onda što nam treba sredstvo koje to ludilo priguši? Svejedno koje — samo nek udari, i to ne malo, nego kako valja!

Šta ako bismo promenili pristup — pa ne bismo pokušavali da jedni iz drugih izvučemo ono dobro, nego prosto čoveka koji u njima stanuje, makar nam bio stran ili pomalo nezgodan — zar ne bismo otkrili čudesne, prelepe galaksije?

Koliko je pronalazaka, vođa koji oblikuju svet, umetničkih dela, ruku pomoći, proze koja greje srce — propalo, ostalo neotkriveno i nemo, jer smo dopustili da se, padajući u sopstvenu crnu prazninu, raspadne na atome…

Ni tama naše duše ni glad za dobrotom ne stišavaju se od grandioznih stvari. Samo sitne mrvice ljubavi zatvaraju, krpe i zalivaju naš unutrašnji univerzum.

Nemam nikakve sumnje: ljubav je najdragoceniji, ali i najređi element u periodnom sistemu. Kad bi se moglo, trebalo bi je kopati…