Čiju njivu kopaš?

Svačija odgovornost ostaje na tebi ko uši na magarcu. A za svoju — opet tebe grde.

Ako sada prvi put otvaraš Ispod površine: ovde ne dobijaš savete. Gledamo mehanizme — šta se pomera ispod površine, kako stvarnost koju proživljavaš i slika koju ti drugi vraćaju mogu doći u protivrečnost. Jer ogledalo jeste krivo, ali za to postoji objašnjenje. Ovaj tekst govori o tome kakav odnos negujemo s odgovornošću — i može li se ono „drvo" koje sada imamo presaditi u sopstvenu baštu, da mi uživamo njegove plodove.

Sâm tražiš šamar, a mogao bi i da sačekaš da te nađe

Tačan si, odgovoran, u glavi ti se niže lista: kome ćeš, šta i do kada danas završiti. Za partnerku usput svraćaš u radnju po onu „spravicu" s kojom će popodne srećna čeprkati po svojoj bašti. Klijentima A, B i C rešavaš problematične predmete X, Y i Z, za koje tačno znaš da su njihova odgovornost — ali stari su dobri klijenti, a tebi je to zgodan posao od par minuta. Onda dolazi obrt, jer Marfi ni danas ne spava — a i zašto bi spavao baš kad je dan ovako gust. U međuvremenu šef šalje poruku da baciš pogled na mejl, jer je zapeo s jednim poslom, a ti to tako fino umeš da rešiš. I eto te: ono što je ujutru u ogledalu još obećavalo opušten lep dan, odjednom se pretvorilo u vrtlog sumanutog cimanja. Onda zvoni telefon: Opet kasniš? Rekli smo ručak u podne, čekam te već pet minuta — kako možeš da budeš ovako neodgovoran? I tu ti mozak zalije crvena magla; povređenog ponosa kažeš osobi s druge strane veze nešto od čega je večernja romantika sigurno propala, i to bar na dve nedelje, a slede i sati znojenja dok smisliš kako da zaslužiš oprost. A u tebi se za to vreme napinje pitanje: usred ovolike odgovornosti — meni, o neodgovornosti?

Nisi ti glup — ogledalo je krivo

Ne mogu da verujem da ne vidi…? Videti vidi — samo ne baš isto. Ogledalo je krivo, i Li Ros (Lee Ross), američki socijalni psiholog, to zove fundamentalnom greškom atribucije.1 Dakle: kada donosimo sud o drugom čoveku, velika je verovatnoća da ćemo mu na ličnost, kao stavku mane karaktera, proknjižiti teškoće koje vidimo — a koje u stvari potiču iz spoljašnjih uzroka.

Kažem li time da naša partnerka zaista promašuje i da je njena povratna informacija nepravedna? Ne. Jer u jednom je potpuno u pravu: odgovornost koju smo preuzeli za sebe ispala je iz našeg dana — jedina stavka koja je govorila o nama bio je ručak s njom, i baš on je stradao. Ali tamo gde je stavila kritički naglasak, promašila je, i to ne malo: bolni, nesvesni nedostatak uvećala je u manu karaktera.

No pre nego što i mi njenu krivinu ogledala uvećamo u manu karaktera, pozvao bih u pomoć objašnjenje Bernarda Vajnera (Bernard Weiner): naš sud o odgovornosti potiče iz opažene mogućnosti kontrole — i sistematski iskrivljuje.2 Ona je, dakle, to videla ovako: mogli smo da učinimo nešto protiv kašnjenja, jer spolja se uvek to vidi — odrastao čovek valjda već ume da kaže ne, a mi ipak nismo. Ergo: nismo bili dovoljno odgovorni, i neizgovoreno oseća — nije nam ni toliko stalo do nje. Što je novo krivo ogledalo, samo sada okrenuto ka njoj samoj.

Ni mi nismo objektivniji: svoju glavnu knjigu vodimo popustljivo i velikodušno — terete druge strane knjižimo kao nulte stavke, a sopstvene, u najboljem slučaju, samo s dvostrukim množiocem. Rad naših mašina za predviđanje počinje sve jasnije da se ocrtava. O tome posebno pišem u tekstu Dva recepta, jedan šporet (za sada na mađarskom — prevod stiže). Ostalo je suštinsko pitanje: ko je, kada i kako podesio nule i množioce u našem knjigovodstvu — i možemo li ih odraslom glavom prepodesiti?

Svoje seme u svoju zemlju — lepa je to teorija

Pitanje odgovornosti u našoj kulturi, u očima roditelja, izgleda kao Sveti gral: ako to dete dobije, od njega će sigurno postati izvrstan čovek. Praktično od nultog trenutka odgovorni smo za nešto — počev od toga da uredno sisamo i napredujemo u težini, preko dovoljno ranog trijumfa u takmičenju odvikavanja od pelena, pa sve do onog „da bar na dva jezika umeš da napišeš svoje ime" pred polazak u vrtić. Sve i svja. Dakle, ima tu uloga i društvenog pritiska — da od nas istešu čestitog, poštenog čoveka.

Ovde se i opraštamo od prekrasne teorijske visine „svoje seme u svoju zemlju", i stižemo u tvrdu stvarnost Žana Pijažea (Jean Piaget), švajcarskog psihologa. On kaže: odgovornost ne biramo mi. Pola života je posmatrao decu koja se igraju klikerima, i tačno odredio redosled nastanka odgovornosti.3 Po njegovoj tezi, moralni razvoj deteta kreće u takozvanoj heteronomnoj fazi — pravilo dolazi spolja, odozgo, i sveto je. Reč odraslog nije mišljenje, nego zakon. Dete pre nauči da odgovara nego što bi stiglo da pita: zašto baš ja?

Sada saberi vrednosni sistem naše kulture i moralni rast deteta: dok dete stigne dotle da pravila i sâmo vrednuje — Pijaže to zove autonomnom moralnošću — seme je u njegovu zemlju odavno posejano: tvoja je odgovornost da udovoljiš, da doneseš radost svojoj užoj i široj okolini. Pravo pitanje je da li odrasli računa s ovim: posebna je stavka otkriti zajedno s detetom da ono ima i sopstveno seme — i da i njega ume da poseje.

S pitanjem semena smo, dakle, na čistom; sada se jasno vidi šta sejemo i kako. Ali o tome ko nas i kako uči da određujemo cene — još uvek nemamo pojma. U pomoć našem prosvetljenju pozvao bih jednog mađarskog naučnika, Ivana Böszörményi-Nagya, koji je izgradio jednu od najuticajnijih teorija porodične terapije, i pojavi o kojoj ovaj tekst govori dao najprecizniji naziv: glavna knjiga odnosa.4 Da, knjigovodstvo — pomislio si da ti ja namećem taj ekonomski termin, ali ne: on ga je tako nazvao. Po njegovoj teoriji, u svakoj porodici teče jedna nevidljiva glavna knjiga: dugovanja i priznanja, kotrljana kroz generacije. Ko je šta dao, ko šta duguje, ko je koliko nosio — nikada se ne izgovara, ali svako tačno oseća saldo.

Dok saldo nose i plaćaju odrasli, od toga i nema naročite štete — odrasli su, sami su se na to obavezali. Samo što se često dogodi da se, iz nekog spoljašnjeg ili unutrašnjeg razloga, uzajamno nošenje tereta između dvoje odraslih prevrne — bolest, gubitak, rat, razvod… — ili uzajamnosti nije ni bilo. Dete oseti: ovde u bilansu postoji manjak. Pošto je još dete, i njegovo mišljenje je egocentrično, svet vezuje za sebe — ako je nevolja, ona može govoriti samo o njemu, on mora da je reši — a tu je i njegova dotad već snažno uslovljena odgovornost: da mora služiti dobrobiti svoje okoline. Tako drugog puta nema: naglo odrasti, i uskočiti u budžet.5

A time se cene iskrivljuju, jer u sistem ulazi ovo: mora da pomaže makar preko snage, protiv sebe, potpuno rastežući sopstvene granice — samo da drugi ne pretrpi štetu.6 Na potrebu drugoga upisuje se višestruki množilac, a na sopstvenu manji od jedan: polovina, četvrtina, desetina. Korektnosti radi, moramo reći: ovo može da se odigra i tako da odrasli čini sve da dete ništa ne primeti od gubitka. Ne treba pretpostavljati direktnu, namernu zlobu. Suštinski momenat je kako dete tumači situaciju koja se oko njega stvorila — i do kakvog zaključka iz nje dolazi.

Uh, zamalo da zaboravim valutu — pravi novac, koji vredi u svakoj situaciji. Jer u tom periodu ureže se i ovo: koja valuta ulazi u opticaj? A to je valuta spasioca: ako ga spasem, time zauvek postajem vredan ljubavi. Sada se vežimo tamo odakle smo krenuli — od „rešavam sve i svja" do povratne informacije „neodgovoran si". Odrasli koji, ne znajući, valutu spasavanja hoće kod svakoga da unovči — da bi ga od tada voleli — razočaraće se. Jer ono što je kod njega spasavanje, kod drugoga može biti sitna usluga — ili prosto dužnost koja sleduje.

Ovde je već potpuno jasno koliko složena jednačina određuje čiju baštu upravo kopaš i po kojim cenama — začinjeno menjačnicom koja ne radi baš po tržišnim principima. Mogao bih reći: toliko, spuštam pero, a put ka razrešenju pročitaćeš iza naplatne rampe — poslovno gledano, jedino je to ispravna odluka. Ali Ispod površine nije takvo. Kad si već sišao sa mnom na dno rupe, da vidimo kolika je muka ispuzati. Jer muka je, i to ne mala.

Bez međe se ne kopa

U uvodu je izgovoreno klasično pitanje svakog poslovnog savetnika: „može li se ono drvo koje sada imamo presaditi u sopstvenu baštu, da mi uživamo njegove plodove?" Sebi sam podigao loptu da bih je sada smečovao, jer odgovor je kratak i jednostavan: NE. Ali ne zato što je presađivanje drveta tehnički nemoguće — odgovarajućom tehnikom i uz znatno ulaganje može se rešiti da presadimo sebe, s nadom da će tamo sve biti bolje. Štaviše, u većini slučajeva to je prvi potez koji čovek štiklira na listi: nov posao, nova veza, nova zemlja, nov prijatelj, kuća, kola, premium tabla čokolade. A posle izvesnog vremena opet smo tu: iznova je nastalo baš ono od čega smo, pokupivši svoje prnje, otišli — jer glavnu knjigu, sa svim zamršenim redovima u njoj, nosili smo sa sobom netaknutu.

Ko je ikada pokušao da sredi spor oko međe, zna: selidba je mnogo jednostavniji, bezbolniji i brži proces — čak i ako pređeš na ledinu i kuću gradiš od nule. Ali bez sređivanja međa nema sređene glavne knjige. Vratiti se i rasplesti ko je, po kojim interesima, na našoj parceli povukao liniju i pobio kočiće međaše — prema kojima smo mi posle ravnali građevine svog života — mučno je. Osporavati i podnositi predloge samom sebi, menjati naviku, pretvoriti u dnevnu rutinu povlačenje novih granica, pobijanje kočića. Jednom odlučiti, i više ne premeravati, nego raditi — kao večernje pranje zuba: ne iz uživanja, ne zato što se mora, nego iz čiste sopstvene navike očuvanja zdravlja. A to što će s vremenom granice postojati, još ne znači red na našem imanju: podivljale grane našeg drveta ne orezuju se na rod same od sebe, ni povijuša koja se uvukla i izvukla neće se pritkama uspraviti iz čistog hobija — i mogao bih da ređam radne metafore, od kojih je i jedna bila više nego dovoljna.

Dobro sam odjurio unapred: već sam kod orezivanja, a još ni premer nismo uradili kako valja. Vratimo se dva koraka, prijatelju. Šta pokriva revizija glavne knjige? Ono što ekonomska revizija u preduzećima. Prelistavamo svaki račun, svaki knjigovodstveni red: ko je šta uložio, šta izvadio, po kom osnovu; koliko smo menica, jemstava, kredita, kapitala, ušteđevina dobili i nagomilali. Ne sme se suditi ishitreno, jer u prvom periodu još ne razumemo pravu prirodu svojih stvari. Ono što sada liči na prestup, može se pretvoriti u izuzetan dobitak — a za ono što izgleda kao blagoslovena uplata, s vremenom se ispostavi da je bila naša najtragičnija investicija. Do kakvih uvida čovek stiže usred revizije? Na primer: ono što je naše dečje ja proživelo kao opravdan nedostatak i patilo od toga — što tata nije mogao da provede dovoljno vremena s njim, pa su prošle godine u besu prema ocu — poveže se s jednim redom prihoda: radio je matori u tri smene da za vreme rata bude šta da se jede, šta da se obuče, i da izguramo i školu i fakultet. Žrtvovao je sopstveni život da bismo mi mogli imati život kakav imamo. To uparivanje rashoda i prihoda ipak prepiše poneki bolno proživljen red u glavnoj knjizi. U red zahvalnosti. Nadam se da se iz ovog ugla već vidi: krenuti u orezivanje bez revizije biće mnogo pre panično kasapljenje nego zahvat sređivanja bašte.

Može li orezivanje? Tu je posao već ušao u fazu uživanja, jer suština orezivanja je rod koji će sazreti u budućnosti. To nije sakaćenje — pitanje nije šta da zbacimo ili koga, nego šta i kako da sečem, da povučem, da bi ta grana, taj izdanak, ta biljka doneli maksimum. Jer taj rod već mi želimo da oberemo i pojedemo — naravno, s voljenima, u zajedničkom dobru. Tada je lakše ostati motivisan: ima plana, nade, budućnosti i procesa; vreme ide, javljaju se listovi, pupoljci, cvetovi. Dobro, naravno — i ovde ima oluja, ponekog mraza i grada koji odnese željeni rod. Ali što sazri, to ostaje naše.

Prijatelju, istina je: još sedimo na dnu rupe, i iz jame ti, gledajući nagore, pokazujem hvatove puta naviše, kojim si prinuđen sâm sebe da izneseš. Pa ipak nam je vedro raspoloženje, jer ostaje najlepši deo. RED — autentičan, autonoman odrasli život, u kome seješ i primljeno i sopstveno seme, gajiš ih, pa uživaš njihov prinos. Pazi dobro: primljeno — jer Pijaže se ne može tek tako usput napustiti. I sopstveno — jer to što ti nekada nisu pomogli da upoznaš šta rađaš, ne znači da si bio nerodan. Sređivanje je u stvari sistematizacija, u kojoj se korisno upotrebe i primljeno i sopstveno.

I bonus — jer i njega ima. Sećaš se valute spasioca, njenog klimavog kursa i trčanja kroz stroj koje iz toga sledi? Dobit iznad prinosa, kamata na kamatu — znaš li šta je to? Naučiš da rukuješ svojom devizom, i da je menjaš tako da spaseš onoga kome je to zaista potrebno. A tada i tamo nije pitanje: obračunaće ti izuzetno dobar kurs.

Blago u detetovom džepu

- Ej, stari orle, vidim gotov si ko domaći iz matiša. Koliko si krugova istrčao da nabaviš svaku željenu sadnicu? A jesi li pitao: čemu služi tvoja zemlja? Šta podnosi ovdašnju klimu? Onaj projekat s mangom je ipak bio prilično lud — sad već uviđaš?

- A da, i japanska jabuka…

- Ako te zanima, imam par kesica dobrog semena — mačka u džaku. Doneo sam ih kad sam se rodio, da jednom probam šta će iz kog biti. Može biti breskva, ali i biljka mesožderka… — i već razmotava, iskežen, svoju lizalicu-petlića.

- Znaš šta: ako je breskva, poješćemo je. Ako je venerina muholovka, prodaćemo je po dobroj ceni, pa kupimo za to par gajbi bresaka.

Vidi, vidi, kako sam dobro udesio: ni danas nisam naučio da sabiram, opet sam samo oduzimao i oduzimao — dok se na kraju nisam obogatio… Ko će to razumeti…

Nije sramota kopati tuđu baštu — ali svoju je daleko isplativije i radosnije. Baš kao što nema ničeg lošeg u tome da preuzimaš odgovornost i za druge — ali samo paralelno, pored sebe; ne pre sebe i ne umesto sebe. Odgovornost je supermoć našeg odraslog bića; njome se mogu pomeriti prilično velike međe.

Sada bi sledila preporuka — zašto vredi da mi se vraćaš i čitaš. Recimo zato što će ponekad biti bisera kao što je ovaj: i prvo i poslednje slovo otkucao sam ja, i sav svoj vragolasti balkanski ritam utkao u stručni tekst. Doduše, to ti je kao Zolikino seme — mačka u džaku: nikad ne znaš hoće li biti breskva ili biljka mesožderka. Jedno ti, međutim, garantujem: bilo da AI-ju odredim šta će i kako vredno da mi piše, bilo da sâm uzmem tastaturu i dam nadahnuću skupe sate — sadržaj će korektno stajati na merilima nauke. I ako pročitaš do kraja, i iz jednog i iz drugog dobijaš oslonac.

Naučni aparat

1. Ross, L. (1977): The Intuitive Psychologist and His Shortcomings: Distortions in the Attribution Process. In: Berkowitz, L. (ur.): Advances in Experimental Social Psychology, Vol. 10. Academic Press, New York, 173–220. DOI: 10.1016/S0065-2601(08)60357-3

2. Weiner, B. (1995): Judgments of Responsibility: A Foundation for a Theory of Social Conduct. Guilford Press, New York. ISBN 978-0-89862-843-2

3. Piaget, J. (1932): Le jugement moral chez l'enfant. Na engleskom: The Moral Judgment of the Child. Moderno izdanje: Routledge, London, 1999. DOI: 10.4324/9781315009681

4. Böszörményi-Nagy, I. – Spark, G. M. (1973): Invisible Loyalties: Reciprocity in Intergenerational Family Therapy. Harper & Row, Hagerstown. Moderno izdanje: Routledge, New York, 2014. DOI: 10.4324/9781315825939

5. Jurkovic, G. J. (1997): Lost Childhoods: The Plight of the Parentified Child. Brunner/Mazel, New York. Moderno izdanje: Routledge. DOI: 10.4324/9781315825762

6. Winnicott, D. W. (1960): Ego Distortion in Terms of True and False Self. In: The Maturational Processes and the Facilitating Environment (1965). International Universities Press, New York, 140–152. Moderno izdanje: The Collected Works of D. W. Winnicott, Vol. 6. Oxford University Press, 2016. DOI: 10.1093/med:psych/9780190271381.003.0023