Radije neka me udare nego da mnome manipulišu

— Pozorište nevidljive emocionalne ucene, i zašto ono boli više od šamara

Čoveče, i tebe sado-mazo upeca kao štuku na blinker.

Do ljudi polako počinje da dopire misao da za fizičko nasilje nema razumnog opravdanja. Istina, stiže otprilike onom brzinom kojom ćira dolazi na stanicu — ali ipak se kreće.

Šta je onda s manipulacijom?

O čemu ja to uopšte pričam? Pa ovako… čiča Gejts i čiča Soroš su očigledno zli manipulatori, jašta, oni i preprodavci čipova i rodne ideologije, kojima su planovi o svetskoj vladavini jasni kao dan. Ali ja sam bosonogi, seoski vidar — za tako uzvišene stvari nisam nadležan.

Ostaću u svojoj ligi: kod sasvim običnog čoveka i njegovih sasvim trivijalnih priča o patnji.

Manipulacijom nazivam svaku skrivenu težnju čiji je cilj sticanje moći nad drugim.

Klasičan primer je emocionalna ucena: roditelj ili partner svoju agresivnu, sebičnu volju i zadovoljenje sopstvenih potreba postiže tako što se pravi žrtvom onog drugog i tako u njemu izaziva osećaj stida. I na kraju ispadne baš onako kako njemu odgovara.

Čitaš ovo, a živci ti već napeti, stomak u grču, i najradije bi zaurlao kao besna životinja? Dragi čitaoče, e onda ovo baš i nije Ibica — nego očajnički krik prave žrtve da tom ludilu jednom dođe kraj.

Pozorište u kojem je stvarnost iza kulisa

Manipulacija je pozorište u kojem se stvarnost uvek odvija iza kulisa: žrtva na sceni zapravo je reditelj u pozadini. Sa scene je nemoguće razotkriti je, a iz gledališta — kako bismo se i umešali u predstavu, kad tamo sede samo neupućeni gledaoci, oni za koje se cela predstava i priređuje.

Šta manipulacija radi onome kim se manipuliše?

Uvek, bez izuzetka, odvaja ga od samog sebe. Štaviše, uči ga da, ako samostalno odluči u sopstvenu korist, time zlonamerno povređuje drugog i čini zloupotrebu. Od toga samovrednovanje buja otprilike kao pirinčano polje u pustinji… Sopstvena vrednost se spaja sa osećajem stida, i eto ti gotovih priča o patnji: večito udovoljavanje drugima i prinuda da se stalno dokazuješ učinkom. I onda — sedaš na trotinet i voziš punim gasom, pravo u sranje.

Kakve su posledice? Evo nekoliko „best of" naslova, bez pretenzije na potpunost: autoimune bolesti, zavisnosti, seksualni život bez radosti, osećaj poniženja, depresija, anksioznost, samoubistvo, usamljenost i tako dalje.

Žrtva manipulatora: mi sami

A sad se svi dobro držite! Svi mi manipulišemo!

Ja sigurno ne! Ako to misliš, onda sigurno da!

Ne postoji čovek koji je oslobođen manipulacije. Postoji samo onaj koji je prepoznao: „sranje, opet sam na tamnoj strani." Bez toga samo izgubljeno lutamo — kao Grobar zalutao na severnu tribinu Marakane.

Naš sopstveni unutrašnji manipulator može da nas nauči životu bez zloupotrebe. Da prepoznamo kad hoće da nas uvuku u igru — ili kad mi sami vadimo svoje markirane karte.

Sloboda znači prepoznati u koju te podelu uloga guraju — i odlučiti: da li mi ta uloga uopšte pristaje?

A na dostojnoj sceni igra se samo dostojan komad!