Odnosi
Ispod površineU svakom svom odnosu sklapaš posao. To nije problem. Problem je što to poričeš.
Ako sada prvi put otvaraš Ispod površine: ovde te ne maze. Ovde bušimo. Nadole, tamo gde se udobna objašnjenja završavaju, i počinje ono što te zaista pokreće. Danas bušimo u tvoje odnose. Tačnije: u knjigovodstvo tvojih odnosa. U ono za koje tvrdiš da ne postoji.
Upoznaš nekoga. Tri minuta, i već znaš: simpatičan ti je. Ima nešto u njemu. Prija ti s njim. Hemija, kažeš. Nagon. Predosećaj.
A sad zabušimo ispod ta tri minuta.
Šta je tu bilo prvo? Simpatija — ili htenje?
Jer nekakvo htenje jeste bilo tu. Ne zlo htenje, ne proračunato, ne hladno. Samo htenje. Da te vidi. Da te odrazi. Da pored njega ne moraš toliko da budeš sam s onim s čim jesi sam. Da njegovo prisustvo popuni rupu o kojoj ne govoriš, jer za nju i ne znaš.
A ono „simpatičan" — to je došlo kasnije. To je već bilo saopštenje za javnost.
Redosled te laže. Misliš: zavoleo si ga, pa zato od njega nešto hoćeš. Stvarnost stoji obrnuto: hoćeš nešto od njega, pa si ga zato zavoleo. Osećaj ne traži dozvolu od mišljenja — Zajonc je to zapisao pre četrdeset pet godina: preferencija je tu pre bilo čega što bi mogao nazvati obrazloženjem.[^1] A Nizbet i Vilson (Nisbett i Wilson) su pokazali šta se dešava potom: tvoja svest nema pristup sopstvenim procesima odlučivanja, nego im naknadno proizvodi prihvatljivu priču.[^2] Ne lažeš. Gore od toga: iskreno izgovaraš izmišljotinu. U švedskim eksperimentima o „slepilu za izbor" ljudi su oduševljeno i nadugačko obrazlagali zašto su izabrali baš ono lice koje nisu izabrali — jer je voditelj eksperimenta neprimetno zamenio fotografiju, a njihova svest je bez muke napisala saopštenje za odluku koju uopšte nisu doneli.[^3]
„Simpatičan" nije zapažanje. To je naknadno saopštenje o već sklopljenom poslu.
A koliko je to posao: Ficsimons (Fitzsimons) i saradnici su pokazali da te „nagonski" privlači onaj ko je sredstvo za tvoj trenutno aktivan cilj[^4] — a čim se cilj ispuni, osećaj bliskosti merljivo se ohladi.[^5] Bez tvog znanja. Tvoje srce nije romantično. Tvoje srce je nabavna služba.
Ne treba ti psiholog. Dovoljan je tvoj rečnik.
Kapital veza. Ulažem u vezu. Isplati se biti dobar s njim. Dobra partija. Ne isplati mi se ovo prijateljstvo. Skupo me koštala ova ljubav. Otplaćuješ zahvalnost. Duguješ mi toliko.
Lejkof i Džonson (Lakoff i Johnson) su to napisali: naše metafore nisu ukras — mi mislimo u svojim metaforama, u njima živimo.[^6] Ako je tvoj jezik odnosa od početka do kraja ekonomija, onda nije reč o pesničkoj slučajnosti. Jezik je priznanje. Burdije (Bourdieu) je samo dao elegantnu francusku terminologiju onome što je tvoj svakodnevni rečnik odavno znao: veza je resurs, a ti vodiš knjige.[^7]
Pitanje nikada nije bilo da li trguješ. Pitanje je gde držiš cenovnik. Na pultu — ili ispod pulta.
I sad dolazi deo zbog kog sve ovo nije moralni skandal, nego inženjersko rešenje.
Nesvesnost nije greška. To je karakteristika proizvoda.
Po teoriji samozavaravanja Triversa i fon Hipela (Trivers i von Hippel), za sopstveni posao ne znaš zato što je vidljiv posao loš posao.[^8][^9] Htenje koje viri curi napolje — Ekman je to nazvao „curenjem" (leakage): mikropokreti, boja glasa, tajming iznose ono što bi reči sakrile.[^10] A htenje koje curi odbija. U Vonkovim istraživanjima posmatrači su ponašanje koje se ulizuje naviše a šutira nadole doživljavali kao visceralno odvratno — efekat sluzi (slime effect).[^11] Džons (Jones) je još šezdesetih opisao dilemu ulizice: što ti je nešto potrebnije od drugoga, to je sumnjivija svaka tvoja ljubaznost.[^12]
Za to je evolucija našla jedno jedino rešenje koje radi: sakriti posao i od samog sebe. Ko ne zna da kupuje, taj se ne može odati dok kupuje. „Simpatičan" nije zabuna. Kamuflaža je. Unutrašnja PR-služba ga proizvodi baš zato što bi te otvorena nabavka odala.
Zato ne znaš za to. Zato ti treba narativ. I zato onaj ko pažljivo gleda ipak vidi — jer samozavaravanje prvo prevari tebe, pa površnog posmatrača. Pažljivog nikada. On iza tvog osmeha oseti kasu. Ne oseća tvoju ljubaznost. Oseća pucketanje trake dok kasa štampa isečak.
Zato si ponekad odbojan baš onome kome najviše želiš da udovoljiš. Ne zato što si loš čovek. Nego zato što se posao ne može sakriti od onoga ko hoće da vidi. Miris transakcije probija kroz ambalažu.
Sad dolazi najdublja bušotina. Jer to što trguješ je tek površina. Pravo pitanje je: čime.
Pokriće za skrivene kupovine je u većini slučajeva jedna unutrašnja kriza koju nisi spreman da proživiš.
Ono što ne proživiš unutra, to kupuješ spolja. Ne možeš da podneseš osećaj sopstvene beznačajnosti — kupiš uz njega publiku. Ne možeš da podneseš sopstvenu presudu o sebi — kupiš oproštaj. Ne smeš sam da izgovoriš ko si — kupiš ogledalo koje ti to kaže umesto tebe. Ne podnosiš tišinu u kojoj bi kriza progovorila — kupiš buku, društvo, „duboke razgovore", koji su zapravo uspavljivači.
To je izmešteno upravljanje krizom. Iz nepokrivenog kredita. A zaloga je sam odnos.
Istraživanje afektivne vezanosti decenijama pokazuje isto: anksiozna vezanost nije višak ljubavi, nego potražnja za umirivanjem — drugi čovek kao sredstvo za regulaciju sopstvenih nepodnošljivih unutrašnjih stanja.[^13] A Lirijeva (Leary) teorija sociometra kaže: tvoje samovrednovanje nije unutrašnji instrument, nego brojilo koje meri koliko te drugi prihvataju.[^14] Ako je brojilo u tuđoj ruci, onda ti drugi nije partner. Nego pružalac usluge.
A s pružaocem usluge nemaš odnos. Nego ugovor.
Ovde stižemo do bola. Jer obećao sam da tamo bušimo.
Većina tvojih povreda u odnosima ne potiče od onoga što ti je drugi učinio. Potiče od onoga što drugi nije ispunio — iz ugovora koji si sam napisao, potajno, i u njegovo ime ti sâm potpisao.
Organizaciona psihologija to zove psihološkim ugovorom, i o tome postoji jedan brutalan istraživački nalaz: doživljaj kršenja ugovora izaziva nesrazmerno veći bol nego sam objektivan gubitak.[^15][^16] Jer to ne proživljavaš kao gubitak. Nego kao izdaju. A drugi te nije izdao. Drugi nije ni znao da ima ugovor s tobom. Ti si znao — tačnije, ni ti nisi znao, samo si knjižio.
On te prosto nije pozvao. A ti pokrećeš parnicu. Sudija, tužilac i oštećeni u jednoj osobi — a tuženi i ne zna da se sudi.
Pogledaj svoje najveće povrede. Iza koliko njih stoji izgovoren, dvostran dogovor — a iza koliko prećutni račun, koji si držao u fioci, vodio s kamatom, i izvukao onda kad drugi „nije platio"?
Tvoj bol je stvaran. Ugovor to nije bio.
Zolika ima sedam godina i stoji u dvorištu naspram drugog deteta. U ruci mu album sa sličicama.
— Daš mi jednog fudbalera, i biću ti drug — kaže Zolika. Tek tako. Istaknut cenovnik, otvorena kasa.
Drugo dete razmisli, da mu jednog fudbalera, i postaju drugovi. To popodne zajedno igraju fudbal iza garaža. Posao je sklopljen, obe strane su ga videle, niko se ne oseća prevareno. Dva trgovca su se rukovala.
Onda Zolika ode kući, i uveče ispriča. I neko — jedan odrastao čovek, dobronameran, dobro vaspitan — kaže mu: tako se ne govori, sine. Prijateljstvo se ne prosi. Prijateljstvo prosto postoji.
Zolika zapamti. Ne uči o prijateljstvu. Uči o skrivanju. Da je htenje sramota, pa kasu odsad treba držati ispod pulta. Htenje ne prestaje — samo nestaje s vidika. I s njegovog sopstvenog.
Četrdeset godina kasnije sedam pored njega.
— Stari orle — kaže Zolika — ti to i dalje radiš. Samo što sad ne tražiš sličicu. Sad tražiš da te vide kao pametnog. Kao važnog. I ne izgovaraš to, samo daješ i daješ, i brojiš.
— Znam.
— Pa što onda ne kažeš, kao ja kod sličice?
— Zato što sam naučio da to ne sme.
— I je l' bilo bolje? To što ne sme?
Nije bilo bolje. Bilo je skuplje. Posao sa sličicom koštao je jedno popodne, i uveče smo već igrali fudbal. Moji prećutni poslovi koštali su godine, s kamatom, i na kraju su se pretvorili u parnice u kojima tuženi nije ni znao da je pozvan.
Sedmogodišnji trgovac bio je pošteniji od mene.
Sad dolazi pitanje koje smo sve vreme obilazili. Ako je u svakom odnosu prisutno htenje — onda je svaki odnos transakcija? Onda je i ljubav kupovina?
Ne. I ovde treba vrlo precizno formulisati, jer sve zavisi od jednog milimetra.
Istraživanja Klarka i Milsa (Clark i Mills) pokazala su da postoje dva knjigovodstvena režima.[^17] Razmenski odnos obračunava stavku po stavku: dajem, dobijam, saldo. Zajednički odnos, međutim, nije bez zahteva — nego je zasnovan na potrebi: dajem onda kada tebi treba, ne onda kada dospeva otplata. A ono što zapanjuje: onoga ko u zajedničkom odnosu urezuje crtice stavku po stavku, drugi to oseti i odgurne od sebe.[^18] Trenutno vraćanje u prijateljstvu nije učtivost. Uvreda je. Poručuje: neću da ti dugujem, to jest neću da se povežem s tobom.
Dotle psihologija. Sad pređimo na tržište, jer je tamo nož još oštriji.
U terenskom eksperimentu Gnizija i Rustikinija (Gneezy i Rustichini) srednjoškolci su skupljali priloge: oni koji su to radili besplatno skupili su više od onih koji su za to dobijali sitnu proviziju. Naslov studije je sam po sebi dijagnoza: plati dovoljno ili ne plaćaj ništa. Jer čim se pojavi cena, od pomoći postaje posao — pojava cene prevrće odnos iz društvene norme u tržišnu normu, a tržišna norma teče po drugim pravilima.[^19] Isti autorski par je u izraelskim jaslicama pokazao i obrnuto: kada su roditeljima koji kasne uveli kaznu, više njih je počelo da kasni — jer je novčana kazna stavila cenu na ono što je dotle bilo stvar savesti, a cena se može platiti.[^20]
Dakle, ne truje posao. Truje poreknuti posao.
Izgovoreni posao ima ime: dogovor. Ima ga i skriveni: transakcija. U dogovoru dvoje ljudi stoje sa dve strane pulta, i oboje vide cenovnik. U transakciji jedna strana kupuje, a druga misli da je vole.
A odnos bez posla? Pošten odgovor: kao stanje ne postoji. Kao trenutak postoji. Buber, koji je najlepše pisao o čistom susretu, i sam je izrekao melanholiju sopstvenog sistema: svako Ti nužno postaje Ono.[^21] Čist susret se dogodi — posedovati ga ne možeš, jer čim bi ga posedovao, već si ga nabavio. Već je transakcija.
I evo dna zamke, koje se mora izgovoriti: „hoću odnos bez posla" — i to je samo po sebi kupovina. Hoćeš da kupiš to da ne moraš da trguješ. Tvoja potreba za čistotom je najprefinjenija stavka na računu.
From (Fromm) je pre sedamdeset godina izrekao ceo redosled: nezrela ljubav voli zato što joj trebaš. Zreloj ljubavi trebaš zato što voli.[^22] Redosled nije lepa književnost. Redosled je sama dijagnoza.
Ne dajem ti tehniku. Nego oduzimanje. Ne treba ti nova veština, nov metod, nova pozitivna navika. Treba prekinuti samo jedno: prikrivanje. Prvo pred samim sobom.
Uzmi jedan odnos. Jedan važan. I postavi četiri pitanja — ne lepo, ne obzirno, nego kao trgovac:
Šta kupujem od njega? Potvrdu? Ogledalo? Publiku? Oproštaj? Sigurnost? Status? Ispunjavanje vremena, da ne budem sam s onim s čim jesam sam?
Čime plaćam? Prilagođavanjem? Učinkom? Predoziranjem ljubaznošću? Time što se skupljam u manje nego što jesam?
Kakav račun držim u fioci, koji on nikada nije naručio? Šta to „dajem" tako da uz to knjižim kamatu — i kada planiram da ga izvučem?
I najoštrije: šta hoću od njega da kupim od onoga što postoji samo u sopstvenoj proizvodnji? On samopoštovanje ne prodaje. Oproštaj ne prodaje. Proživljavanje sopstvene krize ne može da mi zameni — samo da ga odloži. Sve što s ovog spiska hoću kod njega da nabavim jeste nepokriven kredit, a odnos je zaloga.
Zatim jedan jedini potez, jednom nedeljno: izgovori jedan posao. Jedan. I ni ovo nije građenje: rečenica je i dosad bila u tebi, samo si je gutao. Ne učiš nov pokret — napuštaš jedan stari, skrivanje. „Pozvao sam te jer mi je trebalo da me neko sasluša." „Prijalo bi mi da pohvališ ono što sam uradio." „Trebaš mi večeras, a zauzvrat sad ne mogu da ti dam ništa."
Posmatraj šta se dešava. Ne slom. Olakšanje. Jer o izgovorenoj molbi drugi može da odluči — da ili ne — a od prećutnog računa može samo da beži.
Od transakcije — dogovor. To je ceo potez.
Dugujem ti jedno priznanje, jer i ja stavljam cenovnik na pult: i ovaj tekst je posao. Tražim tvoju pažnju. Hoću da se vratiš, čitaš, pretplatiš se. Imam kasu, i upravo si čuo pucketanje trake dok štampa isečak. Nisam ga sakrio — toliko mogu da ponudim. I upravo to je teza: pitanje nije da li trguješ. Pitanje je gde držiš cenovnik. Na pultu — ili ispod pulta.
Prećutni račun u fioci nosi kamatu, i jednom se pretvori u parnicu. Izgovoreni račun leži na pultu, i ponekad — ponekad — iznad njega se dogodi ono što se ne može kupiti: da dvoje ljudi prosto budu tu. Ne zato što se isplati. Nego zato što baš nikome u tom trenutku nije u ruci isečak.
Sledeća bušotina ide tamo gde je ovo najteže: dvoje ljudi, dva recepta, jedan zajednički šporet. Šta se dešava kada se dva skrivena knjigovodstva usele zajedno — i svako hoće da iz kase onog drugog finansira sopstvenu krizu.
Do tada: izvuci fioku. Pogledaj na čije si ime danas ispostavio račun.
[^1]: Zajonc, R. B. (1980). Feeling and thinking: Preferences need no inferences. American Psychologist, 35(2), 151–175. DOI: 10.1037/0003-066X.35.2.151
[^2]: Nisbett, R. E., & Wilson, T. D. (1977). Telling more than we can know: Verbal reports on mental processes. Psychological Review, 84(3), 231–259. DOI: 10.1037/0033-295X.84.3.231
[^3]: Johansson, P., Hall, L., Sikström, S., & Olsson, A. (2005). Failure to detect mismatches between intention and outcome in a simple decision task. Science, 310(5745), 116–119. DOI: 10.1126/science.1111709
[^4]: Fitzsimons, G. M., & Shah, J. Y. (2008). How goal instrumentality shapes relationship evaluations. Journal of Personality and Social Psychology, 95(2), 319–337. DOI: 10.1037/0022-3514.95.2.319
[^5]: Fitzsimons, G. M., & Fishbach, A. (2010). Shifting closeness: Interpersonal effects of personal goal progress. Journal of Personality and Social Psychology, 98(4), 535–549. DOI: 10.1037/a0018581
[^6]: Lakoff, G., & Johnson, M. (1980). Metaphors We Live By. University of Chicago Press.
[^7]: Bourdieu, P. (1986). The forms of capital. U J. Richardson (ur.), Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education (241–258). Greenwood.
[^8]: Trivers, R. L. (1971). The evolution of reciprocal altruism. Quarterly Review of Biology, 46(1), 35–57. DOI: 10.1086/406755
[^9]: von Hippel, W., & Trivers, R. (2011). The evolution and psychology of self-deception. Behavioral and Brain Sciences, 34(1), 1–16. DOI: 10.1017/S0140525X10001354
[^10]: Ekman, P., & Friesen, W. V. (1969). Nonverbal leakage and clues to deception. Psychiatry, 32(1), 88–106. DOI: 10.1080/00332747.1969.11023575
[^11]: Vonk, R. (1998). The slime effect: Suspicion and dislike of likeable behavior toward superiors. Journal of Personality and Social Psychology, 74(4), 849–864. DOI: 10.1037/0022-3514.74.4.849
[^12]: Jones, E. E. (1964). Ingratiation: A Social Psychological Analysis. Appleton-Century-Crofts.
[^13]: Mikulincer, M., & Shaver, P. R. (2016). Attachment in Adulthood: Structure, Dynamics, and Change (2. izd.). Guilford Press.
[^14]: Leary, M. R., Tambor, E. S., Terdal, S. K., & Downs, D. L. (1995). Self-esteem as an interpersonal monitor: The sociometer hypothesis. Journal of Personality and Social Psychology, 68(3), 518–530. DOI: 10.1037/0022-3514.68.3.518
[^15]: Rousseau, D. M. (1989). Psychological and implied contracts in organizations. Employee Responsibilities and Rights Journal, 2(2), 121–139. DOI: 10.1007/BF01384942
[^16]: Morrison, E. W., & Robinson, S. L. (1997). When employees feel betrayed: A model of how psychological contract violation develops. Academy of Management Review, 22(1), 226–256. DOI: 10.5465/amr.1997.9707180265
[^17]: Clark, M. S., & Mills, J. (1979). Interpersonal attraction in exchange and communal relationships. Journal of Personality and Social Psychology, 37(1), 12–24. DOI: 10.1037/0022-3514.37.1.12
[^18]: Clark, M. S. (1984). Record keeping in two types of relationships. Journal of Personality and Social Psychology, 47(3), 549–557. DOI: 10.1037/0022-3514.47.3.549
[^19]: Gneezy, U., & Rustichini, A. (2000). Pay enough or don't pay at all. Quarterly Journal of Economics, 115(3), 791–810. DOI: 10.1162/003355300554917
[^20]: Gneezy, U., & Rustichini, A. (2000). A fine is a price. Journal of Legal Studies, 29(1), 1–17. DOI: 10.1086/468061
[^21]: Buber, M. (1923). Ja i Ti. (Original: Ich und Du.)
[^22]: Fromm, E. (1956). Umeće ljubavi. (Original: The Art of Loving.)
Ispod površine
Srpsko izdanje sajta suranyizoltan.hu — izdanje raste list po list.