Najmračniji sat je pred zoru

— o međustanju: onom nezgodnom prelazu kad je već teže nego pre, a još nije bolje

Mnogo se govori o potiskivanju i njegovim posledicama, o otporu prema promeni. Isto toliko govorimo i o tome koliko oslobađa sama promena kada se već dogodi.

Zaglavljen između dva sveta

Ali postoji jedno međustanje — nazvao bih ga najmračnijim satom pred zoru. Ono nastupa kada je čovek već krenuo ka promeni, kada se već suočio s demonima svog unutrašnjeg sveta i sa sopstvenom istorijom patnje... a stari ugovori koji sve to pokreću još nisu raskinuti, a sile iza njih još deluju — jer je potrebno vreme da se ponište.

U tom razdoblju čovek sedi nad svojim životom razbijenim u paramparčad i pokušava da razdvoji oštre, bodljikave krhotine laži — sopstvenih i onih koje su drugi na njega projektovali — od svoje istinske i čudesne ličnosti.

Već jasno oseća situacije u kojima ga zloupotrebljavaju, ali još nije siguran da ima snage da im se suprotstavi. Na emotivnom planu i dalje se često javljaju samookrivljavanje i potreba za udovoljavanjem. Možda je tek sada prvi put iscedio iz sebe jedno „ne" — i odmah je on taj koji je loš, jer je onaj drugi sada tužan. (Čest osećaj kod onih koje su kao decu emotivno ucenjivali, i tako ih držali pod kontrolom.)

Da li je ipak trebalo lagati?

Takav čovek je tada stešnjen između dve strane i pod ogromnim je pritiskom. Mnogi se sigurno pitaju: ako je već tako, nije li ipak bolje lagati, nastaviti i ostati?

Kratkoročno je udobnije. Ali dugoročno — kada te kao posledica sustigne bolest koju je pokrenula psiha — ona ume da bude mnogo razornija, a često i smrtonosna.

Međustanje je emocionalno nestabilna i veoma intenzivna prelazna faza, u kojoj se stare stege kroz proces žalovanja otpuštaju, a novi način funkcionisanja jača i učvršćuje se.

Ima li ipak nečeg dobrog u ovom periodu? Ima!

1. Vetar nas ipak nosi: Ovo nije statično stanje. Kada smo se odlučili za promenu, razvili smo jedro, vetar se u njega uhvatio i nosi nas. Dakle, i ako nam se čini da nam je nestalo sve snage i da ne umemo ništa drugo osim da sedimo i plačemo — naš brod ipak plovi!

2. Novo tumačenje upravljanja: Iako nam situacija očigledno otima kormilo iz ruku, u međuvremenu otkrivamo: toliko kontrole ipak imamo da možemo da utičemo na brzinu. Ako spustimo jedro, usporavamo; ako ga podignemo, ubrzavamo. Tako oblikujemo tempo koji nama odgovara.

3. Povlačenje granica: Učimo da povlačimo granice i da izgovorimo NE. I dobro ih uvežbavamo.

4. Nove povratne informacije: Počinju da se pojavljuju situacije i ljudi od kojih nam stižu priznanje i ohrabrujuće povratne informacije, i počinjemo da učimo kako da ih prihvatimo i ugradimo u sebe.

Ukratko: ako se menjaš, može nastupiti prelazni period u kome ti se čini da je gore nego pre, pa kažeš — kamo sreće da nikada nisam ni počeo. A ipak, upravo to će biti presudno stanje tvog života. Ovde možeš pronaći blago s kojim ćeš posle živeti kao kralj.

Koliko kome traje ovo stanje? Zavisi od toga koliko visoko podigneš jedro, koliku brzinu možeš da podneseš! Ali ovo nije trka! Ovde se ne boriš s drugima, nego sa sobom, za sebe. Suština ovog razdoblja upravo je u tome da pronađeš brzinu na kojoj srećno ploviš — a ne da se, u strepnji, grčevito držiš za nešto.