Kad telo povuče ručnu

— kriza nije kvar u sistemu, nego radikalna korekcija

Kad udari kriza — bilo da je to fizički slom, dno karijere ili surovo sagorevanje — okolina je istog časa žigoše kao „neuspeh". Hoće da je poprave, da uguše simptome, samo da se što pre vrati onaj lažni, ali udoban red.

Po mom iskustvu, međutim, ljudska psiha i telo nikada ne teže sopstvenom uništenju. Ali teže jednom: da nemilosrdno raščiste laž.

LAŽ KOJU TELO NE ZABORAVLJA

Problem počinje time što su mnoge od nas još u ranom detinjstvu skrenuli u „tuđe korito". Naši roditelji, društvo — s najboljom namerom, ali slepo — iskopali su nam kanal kojim ćemo, po njihovom, teći „uspešno" i „bezbedno". A mi smo pristali. Naučili smo da se odsečemo od sopstvene, istinske prirode.

Ali naše telo i naše dublje ja to ne zaboravljaju. Naš površinski um ume da laže decenijama — telo nikada.

To je onaj trenutak kad savršeno funkcionalan, uspešan rukovodilac odjednom dobije napad panike pred ponedeljkovni sastanak uprave. Ili kad ga hronična iscrpljenost, neki neobjašnjiv telesni simptom, obori na kolena. Telu dojadi maska i povuče ručnu.

KAD MASKA POSTANE PRESKUPA

Kriza je ona tačka na kojoj održavanje maske troši više energije nego što je život može dati. Kriza nije ništa drugo do očajnička, radikalna pobuna naše unutrašnje snage. Vatreno iskušenje koje sa nas spali sve što nije naše — da bi se naša reka najzad vratila u svoje izvorno, samosvojno korito.

Tada nema smisla krpiti pukotine na površini. Treba zakoračiti pravo u oluju. Skalpelom odseći ona očekivanja i one uloge koje više ne služe životu. Jer isceljenje nikada ne počinje uklanjanjem simptoma, nego nemilosrdnim, ali oslobađajućim povratkom u telo i u stvarnost.

Tada najzad mogu da izbiju na površinu one stvarne želje i potrebe duž kojih — korak po korak — iznova možemo da izgradimo svoju mentalnu i telesnu sliku o sebi. Cilj i okvir toga sasvim su konkretni: da ono što odsad živimo kao svoje bude zaista samosvojno, skladno i umirujuće — i da nas puni istinskom energijom.

KRAJ LAŽNE SLIKE

Kriza, dakle, nije tvoj poraz. Pre je konačna i nužna smrt one lažne slike koju su o tebi stvorili.

Da li je došlo vreme da i organizacione kulture to prepoznaju: da se prava, održiva snaga ne rađa iz grčevitog održavanja iluzija, nego iz ovakve radikalne, ranjive transformacije? Vidite li vi već dobre primere za to u svojoj okolini?