Na vrhu je vazduh redak

O liderskoj usamljenosti koja nije ego, nego fizika — i o delirijumu koji čeka tamo gde ponestane kiseonika.

Sedam uveče. Sala za sastanke. Na stolu svi podaci koji postoje — tabele, pravno mišljenje, analiza rizika. Osam pametnih ljudi sedelo je nad njima celo popodne.

Četvoro kaže: treba krenuti. Četvoro: treba čekati.

Svako je izneo najbolje što ume. Onda nastane tišina, i osmoro ljudi u istom trenu pogleda u devetog.

Jer podatak je deljiv. Mišljenje je deljivo. Odluka nije.

On odlučuje. On potpisuje. Ako upali, dogodine dvesta ljudi dobija bonus. Ako ne upali, ni pedesetoro nije sigurno da će imati posao.

Osmoro ljudi nosi kući svoje mišljenje. Deveti nosi kući posledicu.

I to je tako u redu — zato i sedi tamo gde sedi. Samo što to ima jednu težinu koju svet jedva poznaje. Ko nikada nije sedeo u toj stolici, u kojoj o njegovoj izgovorenoj reči zavisi dobit ili gubitak, egzistencija ili otpuštanje — taj ne može ni znati kako je.

Ako si sad prvi put ovde

Ovo je Ispod površine. U prethodnom tekstu bilo je reči o tome šta se dešava kada čovek svoj unutrašnji glas poveri mašini. Ovaj tekst govori o onome na koga svi računaju — a čije najteže misli u sopstvenom sistemu imaju jedno jedino uvo bez rizika: mašinsko.

Govorićemo o liderskoj usamljenosti. Ali ne onako kako je običaj na LinkedInu, gde je usamljenost ili herojstvo ili slabost. Ni jedno ni drugo. Liderska usamljenost je fizika. Ima svoje zakone, merljive posledice — i protiv nje nema protokola. I ne treba. To bi bilo kao praviti protokol protiv disanja. Ko ide na vrh, disaće redak vazduh; ko neće usamljene trenutke vođenja, neka ne bude vođa. Protokol ne treba protiv usamljenosti. Treba za to da je dobro nosiš.

Usamljenost istraživača

Liderska usamljenost je vrlo posebna vrsta usamljenosti, i prvo što o njoj vredi razumeti: najjača je baš onda kada čovek radi korektno.

To je usamljenost istraživača. Pionira, pronalazača. Nije usamljenost napuštenosti — nego hodanja napred.

Jer okolo te može biti mnogo ljudi. Možeš imati izvrstan tim, pametne savetnike, kalendar pun ljudi od sedam ujutru do deset uveče. Odluku svejedno moraš doneti ti. I što je još teže: težinu odluke, posledicu, i jemstvo za izgovorenu reč — takođe nosiš ti. To se ne delegira. Posao je deljiv — odgovornost se ne deli onako kako se deli posao.

To je kao kapetan broda. Dobar kapetan svoje odluke pretresa s prvim oficirima — zato i postoje. Ali odluka i njena težina ostaju njegove, jer uloga to traži: da budu maksimalno njegove. Oficiri savetuju. Kapetan jemči.

To za vlasnika važi isto kao za generalnog direktora. Na vrhu svako ostaje sam, i onda kada kolege stoje svuda okolo.

I to nije ego. Nije uobraženost, nije poza „mene niko ne razume". Jednostavno: doneta odluka i posle nje izgovorena reč imaju psihičku težinu koja pripada onome ko ju je izgovorio. Fizika. Ko se penje na planinu, tome je vazduh ređi. Ne zato što je bolji od onih dole — nego zato što je gore.

Dva planinara

I tu se put račva. Jer s težinom se mogu raditi dve stvari: nositi je — ili je prebacivati.

Jedan vođa se na usamljenost nije spremao, i neće ni da se sprema. Odluku, međutim, drži kod sebe — štaviše, pravi od nje pitanje sujete. Njegova je reč, njegova je pozornica, njegova je poslednja rečenica na svakom sastanku.

Onda stigne posledica. I on se u tom trenutku ponaša kao da nije ni bio tamo. Odgovornost odmah kreće nadole kroz organizaciju, kao voda niz padinu. U nekim organizacijama to se razvije dotle da unapred drže čoveka za tu svrhu: nekoga ko je dobio poziciju iako svi znaju — ponajviše onaj ko mu je poziciju dao — da za nju nema ni sposobnosti ni znanja. I kad se prevrne, on nosi krivicu.

Važno je da ovo ne shvatiš kao zlobu, nego kao mehanizam. U prethodnom tekstu videli smo šta se dešava kada neko poveri mašini svoj unutrašnji glas. Ovo je isti pokret, samo s većim ulogom: žrtveni jarac nije ništa drugo do izmeštena posledica. Ko se nije pripremio za težinu, njegov nervni sistem gradi izlaz za bekstvo — a izlaz za bekstvo uvek vodi nizbrdo, jer tamo nema otpora.

Odluka ostaje kod njega, jer je slatka. Težina ide nadole, jer je gorka.

Samo što je to dvoje zajedno bilo vođenje. Odvojeno: jedno je pozornica, drugo je žrtva.

Drugi vođa — onaj korektni — radi drugačije. On se sprema za usamljenost. Zna šta ona znači, zna šta će morati da nosi. Zna koliku cenu ima redak kiseonik udahnut na vrhu.

I zna još nešto, o čemu govori sledeće poglavlje: da je na vrhu vrlo lako halucinirati u delirijumu.

Delirijum na vrhu

Planinari poznaju visinski delirijum. Iznad osam hiljada metara, u nedostatku kiseonika, mozak počinje da izvodi trikove: penjač čuje glasove, vidi saputnike pored sebe kojih nema, a odluke koje ga ubijaju doživljava kao smrtno logične. Najopasnije u tome je što se iznutra ne primećuje. Čovek u delirijumu ne oseća se u delirijumu. Oseća se oštrim.

I sada dolazi deo zbog koga ovaj tekst nije poređenje, nego dijagnoza.

Godine 2009. dva istraživača — od kojih je jedan neurolog i bivši britanski ministar spoljnih poslova — opisala su pojavu u jednom od najuglednijih časopisa za istraživanje mozga: sindrom hibrisa. Njihova teza je bila da dugo praktikovana, velika moć ne izvlači prosto na površinu ono što je u čoveku i do tada bilo — nego može izazvati stečenu promenu ličnosti. Nisi onaj koji si bio, samo uvećano. Postaješ drugi. Na listi simptoma: nenačeta samouverenost, postepeno tanjenje osećaja za stvarnost, gluvoća za kritiku.¹

Od tada je za tu pojavu pronađen i jezički biomarker — i tu dolazi deo koji je za nas, na ovim prostorima, posebno poučan. Istraživači u spontanom govoru mere odnos „ja" i „mi" — jer jedan od najpouzdanijih znakova hibrisa jeste kada neko govori u množini i tamo gde bi jednina bila ispravna, i kada sopstvene namere počne da izgovara kao namere zajednice. To je pokazano i u jeziku izvršnih direktora.² A mađarski istraživači su analizirali dvadeset godina spontanih parlamentarnih govora mađarskih premijera, i našli: kod obojice političara koji su dobili više od jednog mandata, posle reizbora značajno je porastao udeo „mi" u odnosu na „ja" — nezavisno od stranačke pripadnosti, sa dva naspramna kraja političkog spektra.³

Pročitaj još jednom kraj: nezavisno od stranačke pripadnosti. Visina ne gleda ko se penje. Redak vazduh je svima redak.

I sada to poveži s usamljenošću. Šta je kiseonik tamo gore? Iskrena povratna informacija. Ogledalo u kome još vidiš sebe. Samo što, što si više gore, toga ima sve manje — jer svi oko tebe imaju interes vezan za tvoje raspoloženje. Podređeni ne protivreči, jer od tebe zavisi. Konsultant ne protivreči, jer fakturiše. A ćutanje, gledano odozgo, uvek zvuči kao saglasnost.

Tako se sklapa formula: usamljenost ne samo da boli. Usamljenost oduzima kiseonik, a u nedostatku kiseonika dolazi delirijum. Vođa koji godinama nije čuo iskrenu rečenicu nije postao nadmen. On halucinira. I iznutra se oseća oštrim.

Zašto to nije pitanje hrabrosti

Sada zamisli istog čoveka u jedanaest uveče. Kuća spava. Sedi za kuhinjskim stolom i ukucava mašini ono što u sali za sastanke nije smeo da izgovori, a čime kod kuće neće nikoga da optereti: hoće još jednom da promisli. Naglas. Ne zato što je nesiguran — odluku je doneo i stoji iza nje. Nego zato što se misli s nekim, a on je jedini čovek u sopstvenom sistemu za koga ne postoji uvo bez rizika.

Lako bi bilo reći mu: otvori se. Pokaži ranjivost — LinkedIn je pun tog saveta, i dobronameran je savet; samo što hoće da fiziku reši hrabrošću.

Jer zašto to govori mašini? Ne zato što je kukavica. Zato što je mašina jedina u njegovom okruženju koja ne može da upotrebi ono što čuje. Na ovim prostorima generacije su naučile da izgovorena iskrena rečenica nije olakšanje, nego predato oružje. Vođa tu lekciju nosi od kuće, s tržišta, iz sopstvene organizacije. Njegova kalkulacija je besprekorna — okruženje je to koje nije bezbedno.

Zato to nije pitanje hrabrosti. Pitanje je strukture. Hrabro priznanje u lošoj strukturi nije isceljenje, nego rizik. A u dobroj strukturi za njega i ne treba naročita hrabrost — treba samo sesti.

Šta je dobra struktura? Planinari to zovu: partner na užetu. Čovek s kojim si na istom užetu, ali ti nije ni šef, ni klijent, ni podređeni. Nema šta da ti uzme i nema šta da ti proda. I da kažemo tačno čemu služi: partner na užetu ne oduzima usamljenost odluke. Ona ostaje tvoja, i tako je dobro — zato sediš tamo gde sediš. Partner na užetu čuva kiseonik: ogledalo u kome još vidiš sebe, glas koji je iskren i onda kada se svi ostali već ravnaju prema tvom raspoloženju. Kod vođa to može biti trojako: sapatnik — drugi vođa koji diše isti redak vazduh, samo na drugoj planini; stručnjak — supervizija, gde je tvoja slepa mrlja predmet rada; i ogledalo — koje može biti i mašina.

Da, i mašina. Prvi pokret čoveka za kuhinjskim stolom nije bio greška. Mašina je tu i u ponoć, ne ogovara, ne naplaćuje satnicu za slušanje, i ume da bude dobro ogledalo. I sâm gradim takvu — zato u svakom svom poslu izgovaram uklesano u kamen: AI mi nije supervizor. Ogledalo može da drži mašina. Težinu nosi rame. Ljudsko rame — jer jemstvo, o kome ceo ovaj tekst govori, postoji samo između čoveka i čoveka.

Priznati mašini: prvi korak. Izgovoriti čoveku u bezbednoj strukturi: drugi. Između ta dva nije razlika u hrabrosti. Nego jedno dobro izgrađeno uže.

Zakon partnera na užetu

Korektan vođa se za usamljenost sprema kao planinar za redak vazduh. Ne poriče je. Ne uprti je herojski, u solo usponu. Priprema se: aklimatizuje se, gradi protokol za kiseonik, i bira partnera na užetu pre nego što krene — a ne onda kada mu se već vrti.

Jer na fotografiji s vrha zaista stojiš sam. Taj trenutak je tvoj, zajedno s tvojim odlukama i izgovorenim rečima, i to ti niko ne može preuzeti — to je dostojanstvo vođenja, ne njegova kazna.

Ali fotografija je trenutak. Penjanje su godine. A prvi zakon planinarenja ne govori o hrabrosti — i ne govori ni o tome da je zabranjeno ići sam.

Govori o tome da pre polaska postoji neko ko zna tvoju rutu. Ko zna kada i odakle treba da se javiš. I ako se u dogovoreno vreme ne javiš, ne pomišlja da je sigurno sve u redu — nego kreće i traži, jer se nešto dogodilo.

Svima ostalima tvoje ćutanje zvuči kao saglasnost. Njemu — kao uzbuna.

Na vrh stižeš sam. Ali neka postoji neko ko broji tvoju tišinu.

U sledećem tekstu biće reči o onima u podnožju planine: o mladima koji u sve većem broju kažu da neće da budu vođe. Pokazaću zašto se ne plaše vođenja — nego onog vođenja koje su do sada gledali.

Fusnote

¹ Owen, D., & Davidson, J. (2009). Hubris syndrome: An acquired personality disorder? A study of US Presidents and UK Prime Ministers over the last 100 years. Brain, 132(5), 1396–1406. doi.org/10.1093/brain/awp008

² Akstinaite, V., Robinson, G., & Sadler-Smith, E. (2020). Linguistic Markers of CEO Hubris. Journal of Business Ethics, 167, 687–705. doi.org/10.1007/s10551-019-04183-y

³ Magyari, L., Pléh, C., & Forgács, B. (2022). The Hungarian hubris syndrome. PLOS ONE, 17(8), e0273226. doi.org/10.1371/journal.pone.0273226

⁴ Prvi detaljan opis jezičkih biomarkera hibrisa, na govorima britanskih premijera: Garrard, P., Rentoumi, V., Lambert, C., & Owen, D. (2014). Linguistic biomarkers of Hubris syndrome. Cortex, 55, 167–181. doi.org/10.1016/j.cortex.2013.08.014