Dvogodišnji diktatori u sali za sastanke

Zašto je tvoje sopstveno detinjstvo najveći rizik za tvoju firmu — i šta s tim da radiš.

Neko ga je navio. Pre više decenija. I još uvek maršira — sada baš za tvojim pregovaračkim stolom.

„Ne postajemo prosvetljeni tako što zamišljamo likove od svetlosti, već tako što osvešćujemo mrak." — K. G. Jung

Firma je upravo preživela krizu. Onda je tržište naglo odskočilo, i na kraju godine se u bilansu našao lep, neočekivan ekstra profit. Konačno nije trebalo braniti se, nego graditi: krenuo je pravi razvoj organizacije, i mogla je da se podigne odavno sanjana, dostojna nova proizvodna hala. Kupljeno je i zemljište za nju.

I radilo je. Uprava firme je stala na svoje mesto. Vlasnik je — prvi put u životu — predao najveći deo svojih zadataka, i rukovodeći tim je postao samostalan. Svaki zupčanik se okretao na svom mestu. Bio je mir.

Tačno tada je udarilo.

Vlasnik je sebi kupio potpuno stran biznis — nešto drugo od onoga u čemu se decenijama razumeo — povukao kapital iz stabilne firme, i novcem cvetajućeg preduzeća počeo da finansira operativne troškove nepoznatog terena. Rukovodeći tim je sedeo i nije razumeo: zašto rizikuje toliko, baš sada kad bi sve moglo da poleti? Dok su se osvestili, otplovila je nova hala. Pa i zemljište na kome je trebalo da stoji.

Po zdravom razumu, ovo je neshvatljivo. Ali za stolom nije sedeo uspešni vlasnik. Tamo je sedelo dete, koje su decenijama ranije kalibrisali tako da mu vatra bude domaći teren — i koje je dobilo napad panike baš u trenutku kad se vatra konačno ugasila. U miru mu nema mesta. U stabilnoj firmi koja se sama okreće, ratnik je postao suvišan. Pa je sebi proizveo novi rat, gde opet može biti nezamenljiv — i za njega zapalio ono što je upravo sagradio.

Ovo nije retki izuzetak. Ovo je svakodnevica. I dok industrija coachinga priča o „onom drugom", o ovome — niko.

Udobna laž coachinga

Kad se povede reč o biznisu i karijeri, veći deo struke refleksno pokazuje napolje. Odmah je tu toksični kolega, narcisoidni šef, tlačiteljska korporativna kultura. To istog trena pokrene bujicu žalbi iz klijenta — a industrija s klijenta u ulozi žrtve zadovoljno odere još jednu kožu. Jer je nesrećnu žrtvu tako zahvalno podržavati da „konačno nađe poziciju iz snova".

Na tržištu je danas poslovno gotovo zabranjeno izgovoriti istinu: da je klijent — ma koliko teška bila situacija u kojoj se nalazi — po svoj prilici sam sebe tamo doveo. To odmah žigošu kao okrivljavanje žrtve.

Da raščistimo: prava žrtva je pojam iz krivičnog zakonika. Gde postoji žrtva u pravnom smislu, tamo treba policija i sud, a ne coaching. Ali mi sada govorimo o odraslim, poslovno sposobnim ljudima, u tvrdom poslovnom okruženju. Ako nije reč o krivičnom delu, nego o toksičnoj dinamici, onda ti kao odrastao imaš odgovornost za to zašto svakog jutra ušetaš tamo, i zašto održavaš igru u životu.

Ovo nije optužba. Ovo je ključ tvoje slobode. Jer ono za šta si ti odgovoran, to i možeš da promeniš.

Dete u bordroumu

Naši neurobiološki mehanizmi odlučivanja ne ostaju kod kuće u dnevnoj sobi. Takozvani refleksi „donjeg puta" — reakcije amigdale na opasnost, koje zaobilaze misaoni mozak — ulaze s nama u salu za sastanke, sedaju na board meeting, i nemilosrdno se mešaju u svaku našu odluku. Najveći protivnik jednog vlasnika, jednog direktora, nikada nije konkurencija. Njegov najveći protivnik je reakcija na opasnost, urezana u njegov mozak pre više decenija.

Laička logika bi rekla da onaj kome je težak paket iz detinjstva ne može biti uspešan. To je jedna od najvećih zabluda poslovne psihologije.

Visinska opijenost sabotera

Samosabotaža ne dolazi spolja. Ti prerezuješ merdevine — ispod sebe.

Stvarnost je obrnuta. Trauma iz detinjstva, prinuda dokazivanja, udovoljavanje ocu, utrobni užas od siromaštva — brutalno je, gotovo nuklearno gorivo. Baš to pokreće one koji se s nemilosrdnom ambicijom penju na najviše. Trauma ne isključuje uspeh. Vrlo često ga upravo iscedi iz čoveka.

Problem je na drugom mestu.

Opasnost od samosabotaže s uspehom ne opada, nego eksponencijalno raste. Unutrašnje dete, koje su kodirali za borbu, za oskudicu i za preživljavanje, ne zna šta će s mirom i stabilnošću. Njemu je rat domaći teren. Čim stigne sigurnost, uhvati ga panika — i traži rat. Tačno onako kako je vlasnik uradio, koji je umesto gotove hale sebi kupio stran front.

Sa svakim korakom naviše koji vođa napravi na merdevinama, raste rizik da će njegov sopstveni, nerazrešeni sistem u pogrešnom trenutku, jednom iracionalnom odlukom, preseći merdevine ispod njega samog. Samo da bi mogao da se strmoglavi nazad u ono poznato, borbeno stanje na koje mu je mozak izvorno bio kalibrisan.

Samosabotaža početnika-asistenta je jedna upropašćena prezentacija. Samosabotaža vrhunskog rukovodioca, koji sopstvenu firmu digne u vazduh, ruinira porodice i preduzeća.

Zašto softveri umiru u firmama

Kad ove reakcije na opasnost počnu da rade u menadžmentu, to ima tvrde, merljive poslovne posledice: haos, hronična neorganizovanost, strateška nesposobnost odlučivanja, serijski propuštene prilike, i rukovodioci koji su trajno sagoreli.

I baš na ovu napetost se nakalemila čitava, višemilijardska industrija.

Tržište skoči na simptom i sipa na firmu rešenja: skupe sisteme za upravljanje preduzećem, veštačku inteligenciju, agilnu transformaciju, beskrajnu vojsku treninga. Sve leči posledicu. Koren — unutrašnju decu koja u rukovodećim foteljama sede u režimu preživljavanja — ne pada im na pamet da diraju. Zašto? Jer čim bi to uradili, odmah bi se ispostavilo da softver koji upravo prodaju nikada neće doneti rešenje. Neuspeh mu je ukodiran.

Možda je to najnemilosrdniji odgovor na pitanje zašto je stopa uspešne integracije sistema za upravljanje preduzećem tako jadna. Da se razumemo: jedan ERP je genijalan, štaviše neophodan izum u životu rastuće firme. Ali postoji nepremostiva prepreka: softverom se ne može izlečiti refleks samosabotaže.

Jedan SAP, jedna Jira, moderna veštačka inteligencija ne mogu ništa sa rukovodiocem koji zbog detinjeg užasa od gubitka kontrole sabotira transparentnost. Refleks u svim okolnostima iscrpi skupi novi alat: proces se zaobilazi, podatak se zadržava, sistem se proglasi „previše komplikovanim". A kad integracija od više desetina miliona propadne, i napetost dostigne vrhunac, sistemu je potrebna krv. Sopstvenu psihologiju ne mogu okriviti, ni preskupi softver — pa nađu žrtvenog jarca. Nakače nekome da je „aljkav", „toksičan", „nesnošljiv". Otpuste ga, zamene, uprava se smiri — sve dok se mašina ponovo ne zavrti u sledećem projektu.

Trka bikova u Pampeloni, u odelu

Ispod odela ne otkucava strategija. Otkucavaju zupčanici koje nisi ti podesio.

Ali zašto uprava, čak i posle promašaja od stotinu miliona, radije otpusti nekoga nego da posegne za pravim uzrokom?

Jedna reč: stid. Užas od žiga da „onda je verovatno u meni greška", „ja sam toksičan". Taj stid drži vrata bordrouma zatvorena pred pravim rešenjem.

A stvarnost je sirovija — i, paradoksalno, mnogo više oslobađa. Nema ni govora o tome da je jedan jedini čovek „kriv". U većini slučajeva cela firma — od vlasnika, preko direktora, do srednjeg menadžmenta — u savršenoj simbiozi igra istu igru. Taj tim je i ostao zajedno baš zato što im se programi preživljavanja uklapaju jedni u druge kao zupčanici. Saboter nađe spasioca, agresor pasivno-agresivnog buntovnika.

I najvažnije: to nema nikakve veze s tim koliko su talentovani ili kakvi su ljudi zaista. Ono što vidimo na napetim sastancima, u imejl-ratovima, u hodničkim tračevima — nije zloba.

To je puka bitka amigdala. Svakodnevna trka bikova u Pampeloni po korporativnim hodnicima, u odelu i u kostimu.

Osvešćivanje mraka

Tu nastupa vreme kriznog menadžmenta i radikalne iskrenosti. I tu Jungova rečenica postaje poslovni alat: firma ne postaje zdrava tako što zamišlja likove od svetlosti — vizije, vrednosti uramljene na zidu, timbildinge — nego tako što osvešćuje mrak.

Vredi prepoznati i izgovoriti da ovde svako ima svoj „mutan posao" ispod fioke — refleks koji dan za danom pokreće na račun firme. To nije greh. To je biologija. Ali dok ga iz stida skrivamo, mašina se vrti dalje, i proždire profit, sistem i ljude.

Prava preobrazba nije terapijsko samobičevanje. Tri jasna koraka:

1. Skidanje stida. Odvajamo biološki refleks od vrednosti čoveka. „Nisi ti kriv — u tebi radi dvadesetogodišnja reakcija na opasnost, i sad je već vidimo." Od tog trenutka tabu postaje izgovorljiv.
2. Mapiranje, na osnovu podataka. Ne emocionalno bacanje blata, nego hladna dijagnoza: ko koji refleks unosi u sistem, i kako se oni kače jedni za druge. Učinimo zupčanike vidljivim. Ono što vidiš, tobom više ne upravlja — od tada ti upravljaš njime.
3. Preusmeravanje vatre. Isto ono nuklearno gorivo, koje je dosad gorelo unutra, protiv sebe samog, okreće se napolje — ka tržištu, rastu, horizontu.

Jer cilj nije ugasiti vatru. Vatra je talenat. Cilj je da njome ne prerežeš merdevine ispod sebe — i da je ne odneseš na stran front kad kod kuće konačno zavlada mir.

Ako rukovodeći tim napravi taj iskorak, čitav iscrpljujući cirkus amigdala se jednim čistim rezom preokrene u stvaralačku snagu. Ista vojska koja se dosad međusobno klala po hodniku, odjednom gleda u istom pravcu — i podiže firmu iznad horizonta.

Ne zato što su postali manje borbeni. Nego zato što konačno znaju protiv koga vredi ratovati — i ko je sve vreme bio samo prestravljeno dete za pregovaračkim stolom.

Mrak koji ne osvestiš, postaje tvoja sudbina — i to je rekao Jung. I to na račun tvoje firme.