Anatomija unutrašnjeg biča: dok sam sebe kažnjavaš, s pravom čučiš u mraku

Dok sam sebe kažnjavaš, s pravom čučiš u mraku. Spusti plašt žrtve.

Zajednički rad sa svakim rukovodiocem i klijentom počinjem jednim jedinim, nepromenljivim pravilom:

Kakvu god mračnu, skrivenu, „zlu" dinamiku da otkrijemo u tebi tokom procesa, zabranjeno je da se zbog toga povređuješ. Moraš da izbiješ iz sopstvene ruke onaj dobro poznati bič — i da ga spustiš.

NELAGODNO OGLEDALO

Moje ogledalo ne vraća slatkoću i motivacione citate. Kod mene gledaš u oči sopstvenu mračnu stranu. Mnogi me pitaju zašto pišem o tako nemilosrdnim, ponekad provokativnim stvarima umesto da delim popularne savete namenjene masama.

Zato što svakog dana moram da donesem odluku: gradim li sopstvenu popularnost, ili pišem nešto što će pogoditi u prsa ono jedno-dvoje kojima je baš to potrebno? Često je potrebno jedno bolno prozrenje, jedna „zvezdana kapija", da bi neko iščupao sebe iz svoje patničke samoće. Ni do usnule Trnove Ružice nije vodio popločan, udoban auto-put, nego podivljala džungla puna oštrog trnja.

SAMOOPTUŽBA KAO ULOGA ŽRTVE

Teška je borba stići dotle da rukovodilac svakog dana izbije iz sopstvene ruke ono oružje koje su mu nekada dali u ruku da bi njime „vaspitavao" sebe. Posle mnogo, mnogo godina uvežbavanja to samokažnjavanje postane toliko urezana šema da ne može ni da zamisli da bi moglo i drugačije.

Šta se tada odigrava u duši?

- Kažnjavaš sebe za svaku grešku ili zastoj.
- Uporedo se u tebi gomila bol i osećaj nepravde, jer si stalno „pretučen".
- Taj bol te gura u ulogu žrtve, zbog čega — kao rukovodilac — sebe mrziš još više.
- A sve to vreme potajno čekaš „spoljno razrešenje": čekaš da te neko ili nešto spase, jer si sebe već „dovoljno izmlatio zarad normalnosti".

SPASILAC NE DOLAZI

Ali spoljno razrešenje ne dolazi. Ili, ako i dođe, nikad ne onako i nikad ne od onoga od koga bismo ga očekivali. A ti ostaješ u dobro poznatoj, bolnoj šemi, dok ti se bes, i to nesvesno, samo gomila — da bi potom eksplodirao na tvojoj firmi ili porodici.

Zato i postoji ovo moje nemilosrdno pravilo. Primoravam klijenta da konačno bude pošten prema sebi. Ni na tren ne oklevam da ga podsetim: „Vidiš? Opet ti je bič u ruci. Opet navlačiš na sebe plašt žrtve."

Dok to oružje sam držiš, s pravom mrgodno čučiš u mraku svog bunkera. Da bi se bilo šta promenilo u tvom životu ili tvom vođenju, nulti korak glasi: spusti bič.