Sme li da nam bude lepo?

— o kultu patnje, i kako da zgrabiš dan bez osećaja krivice

Možda mi lice greju poslednji ovogodišnji zraci sunca. Naizgled samo kradem dan, sedim u parku na pesku prekrivenom lišćem boje rđe.

Čuje se šuštanje lišća koje pada, meša se sa žuborom potoka, a među mislima mi se jedna tema igra žmurke. Oni dobro poznati zupčanici u glavi poigravaju se pojmom „Prilika" — okreću ga, melju, pokušavaju da iscede neku esenciju iz njega.

Eh, kod nas su klupe u parku tako neudobne, kao da namerno kažnjavaju onoga ko poželi da provede malo vremena na njima. Nama život ne sme da bude ugodan. Ne smemo sebi da dozvolimo toliko lepog: toplo sunce prvog novembra, dobar vazduh, park i žubor vode... ma nemoj, molim te! Nešto mora da pukne, da žigne, da natera. A ako je baš sve lepo — e, pa to se sigurno ureče, kuc-kuc u drvo, samo da se ne izusti naglas.

Naš čovek bez muke i nije naš čovek...

Osećaj krivice zbog nezasluženog zadovoljstva

Umemo li uopšte da iskoristimo svoje prilike? Jesmo li slobodni da zgrabimo dan? Smemo li da radimo ono što je za nas dobitak, ono što je dobro i što nam donosi radost?

Kad nam od majčinog mleka, preko škole, pa sve do treninga, utuvljuju samo jedno: ako se ne boriš, zaostaješ; ako ne ostvaruješ, guraćeš kolica po gradskoj čistoći. Ako nisi propatio za to, sigurno ne zaslužuješ... a ako ti dođe bez toga, e to si onda maznuo, brate slatki. Jer ako ti padne u krilo — to je već nepošteno, prava prevara.

A upravo one zaista izuzetne prilike naiđu na tebe, sruče ti se, sretneš ih na ulici, pojave se, potraže te, oslove te, padnu ti u krilo — baš kao ovo letnje vreme što je banulo prvog dana novembra.

Pitanje je tada samo jedno: jesmo li spremni da je zgrabimo? Da zakoračimo, da pustimo grčeviti stisak i, širom otvorene duše, proživimo lepotu trenutka? A ne da se grčimo oko toga da će „sutra za sve ovo stići naplata, jer nema slasti bez žalosti..."

Propuštena mahanja

Bože, pored koliko smo dobitaka, unapređenja, zlatnih medalja, ljubavi, potvrda, prihvatanja, vrhunskih učinaka, radosti i smeha prošli — dok su nam veselo mahali i hvatali nas za rukav... Samo zato što „nama ne sme da bude tek tako divno".

Dobro, evo mene sad: staću nasred puta i pišaću uz vetar, pravo u lice toj našoj velikoj, čuvenoj tragediji! Pa nek mi jak vetar sve to naspe nazad — imam presvlaku, ima i veš-mašina.

Zato podstičem svakoga: zgrabi dan! Sme i našem čoveku radost da padne u krilo, ne treba nam u svakom trenu neprijatelj da bismo bili „u ravnoteži". Sme radost da bude naša, bez muke, sme život da bude čist poklon. I bez patnje ne krademo sreću — nego je s punim pravom proživljavamo.

Tik-tak, brzo pada mrak. Vredi požuriti i zgrabiti dan, pre nego što zađe i ne ostane ništa osim sive zimske magle.