Svesnost je Everest, a ne mantra

— „Uveravaj sebe svako jutro da si srećan, i bićeš." Šljokičasta magla. Prava svesnost je ekstreman napor — a ipak najoslobađajuća avantura koju poznajem. Bez oklopa.

Ako si baš sad otvorio ovaj tekst i očekuješ tri jutarnje afirmacije od kojih ćeš do podneva poleteti — na pogrešnom si mestu. Ali ostani. Jer ono što sledi teže je, smešnije je i mnogo slobodnije od onoga što ti prodaju na polici.

U dosadašnjim pismima pisao sam o promeni, o krizi, o preožičavanju mozga, o ljudskoj senci. Sad pišem o onome što sve to drži na okupu: o svesnosti i o odgovornosti. I o onom osetljivom odnosu koji se zateže između osnovnih životnih izbora i njihovog stvarnog proživljavanja.

Počnimo jednom rečenicom koja čini kičmu čitave industrije samopomoći: „Uveravaj sebe svakog dana da si srećan, i bićeš."

Da kažem to jasno, kao vezeni stolnjak za nedeljni ručak: to je šljokičasta magla.

Da se zadržim na tren kod tog stolnjaka — jer kod mene to nije puka fraza. Nedeljni ručak bio je ritual. Prostrt veliki sto, sve na svom mestu, precizno; sedneš s poštovanjem i paziš da se ne uprljaš. Dolazim iz vredne porodice, gde su roditelji ulagali silno vreme da bismo mi nedeljom imali onako bogat — ali nikad razmetljiv — sto. To je jedna od mojih najdubljih root komandi: nasleđeno dostojanstvo koje se u meni izvršava iz nedelje u nedelju. Zato, kad nešto iznesem „kao nedeljni stolnjak", mislim ovako: s poštovanjem, ali bez okolišanja.

SLOBODNA VOLJA, SLOBODNO SAMOMUČENJE

„Svestan život" danas je premium paket. Sedneš u lotos u izlog, izdahneš teskobu, dodaš filter i eto duhovne glazure. Samo što u međuvremenu truneš u potpuno istim lažima kao i dosad. „Svesnost" tako nije oslobođenje. Samo je najnoviji, najskuplji barkod na tvojim leđima.

Jer slobodna volja je zapravo slobodno samomučenje. A ovo drugo je mnogo popularnije — jer blista, jer se može lajkovati, i jer ne zahteva da siđeš tamo dole gde je pravi rad.

Živeti svesno je trendi i bezbrižno veselo? Ma daj, molim te.

Prava svesnost nije vesela. Oslobađajuća je — a to je sasvim druga stvar.

SVESNOST JE EVEREST

Dostići pravu svesnost je kao popeti se na Everest.

I ne govorim sad o romantici planine. O njenoj fizici. Tamo gore vazduha je malo, svaka ćelija tela se buni, i nema tog koraka koji ne moraš voljom da iščupaš. Tamo se ne „prepuštaš i veruješ procesu". Tamo radiš, inače si gotov.

Svakodnevna svesnost je isto to, jedan nivo niže. Ekstremno okruženje i ekstreman napor — svakog bogovetnog jutra iznova. Šljokica upravo to poriče: obećava da će se planina, ako dovoljno puta izgovoriš pravu mantru, sama slegnuti pod tobom.

Neće se sleći. Samo nećeš dizati pogled ka njoj.

Ali — i sad dolazi ono zbog čega se sve isplati — planinu ne penješ sam. Imaš saputnika. I baš on celu tu kalvariju pretvara u avanturu.

PRE NEGO ŠTO NASTAVIMO: DA TI PREDSTAVIM ZOLIKU

Dosad sam vam uglavnom pisao stručne tekstove. Sad, međutim, puštam unutra nekoga koga dosad nisam predstavio — iako stoji iza većine mojih rečenica.

Zolika je moje detinje ja. Da, deminutiv sopstvenog imena — jer on zaista jesam ja, samo ona moja verzija koja je nekad davno zaostala i koju sam tokom odraslih godina lepo prognao dole, u mrak. Svaki čovek nosi u sebi takvo dete. Neko zna za njega, neko ne. Kod onoga ko ne zna, dete cima volan — a on samo trepće, pitajući se zašto mu najlepše stvari u odraslom životu redom planu.

Jer prognano dete ne ćuti. Javlja se. Kroz svoje sabotaže, kroz svoje krize, kroz onu polurečenicu od koje eksplodiraš u sali za sastanke. Kao što mi je jednom, iza svojih vrata, naškrabao:

„Trolovaću ti najlepše stvari u odraslom životu sve dok ne siđeš ovamo dole, u mrak. Ja hoću da udišem slobodan vazduh. S tobom, pored tebe. Hoću da osetim toplinu sunca na licu. I ako ne siđeš po mene, kunem se, ja ću tebe da povučem dole u pakao — samo da bi me konačno primetio."

To nije pretnja. To je vapaj za pomoć.

Već neko vreme ga ne ostavljam dole. Uselio se pored odraslog, i od tada mi se na svakom koraku upliće u jutra. Uskoro ćeš i ti čuti kako.

ZDRAVO TU UNUTRA

Da ti pokažem kako jedno jutro izgleda iznutra.

Probudiš se. Sistem je još topao, prošlost može slobodno da se učita — nema filtera, nema otpora. I dok pokušavaš da iščupaš svoje odraslo telo iz kreveta, oglasi se jedan glas. Cucla lizalicu u obliku petla i ceri se.

— Zdravo tu unutra, stari orle. Vidim, opet se budimo crknuti od umora.

To je on. Stigao je.

Juče me je opet ponela groznica stvaranja, pa sam do zore brusio ono što želim da stvorim. Telo sad plaća za to — nemo, umorno, jer sam od njega tražio više nego što je red.

— Znaš, imamo mi jedan zgodan mali Jurski park — nastavlja i palcem pokazuje unazad, u mrak. — U njemu jure takve nemani da ni sad ne smeš da ih uzimaš olako. Jer ako ugrizu, u boljem slučaju za doručak odnesu samo pola ruke. U gorem — pola boka.

Kikoće se. Onda se uozbilji, onako kako to ume samo dete koje nimalo ne zanima moj odrasli kalendar:

— Sinoć si orao s T-Reksom. Napredovao jesi, to je sigurno. Ali sad je zver gladna i mrzovoljna. Trebalo bi je nahraniti pre nego što ti raznese ceo dan. Samo kažem. Kao i uvek.

Aha.

RADAR KOJI NE VREDI OBARATI

Većina samopomoći baš tu greši: taj glas hoće da ućutka. „Pobedi ga! Prevaziđi ga! Budi pozitivan!" Kao da je Zolika problem.

A on je tvoj najosetljiviji radar. On prvi primeti opasnost, u prvoj hiljaditinki sekunde — jer je nekad od toga da je primeti zavisio naš život. Jurski park nije on sagradio. Ugradio ga je u nas život, onda kad su nemani još bile stvarne, a dete je genijalno naučilo da preživi među njima.

Boriti se protiv njega unapred je izgubljena bitka. Stao bi pred svoj najbrži sistem.

Zato se ne borim s njim. Sednem pored njega.

Jer ima jednu rečenicu koju ne zaboravljam: „Ugrizem te kad kreneš — ali to samo znači da sam još živ." Zolika ne sabotira. Zolika hoće napolje. Hoće slobodan vazduh, sunce na licu. I ako ne pazim na njega, cima volan sve dok ga ne primetim.

T-Reks, dakle, nije neprijatelj. Gorivo je. Samo je pitanje vremena hoću li ga nahraniti svesno ili pustiti da mi proždere dan.

OVAKO SE PODIŽE JUTARNJI OS

Otprilike ovako se sistem pokreće.

U pozadini se vrte root komande — najdublji, najstariji, najbrži procesi, kojima u normalnom radu ne možeš ni da priđeš. Nisu sve čudovišta: među njima se vrti i nedeljni vezeni stolnjak, nasleđeno dostojanstvo, poštovanje, ritual. Ali pored njih se vrti i ono mračnije. Obrasci iz detinjstva. Automatizmi preživljavanja. Protokol za hranjenje T-Reksa. Zolika svime njima rukuje, na dežurstvu u zoru, s lizalicom u obliku petla.

I dok se sve to učitava, pojavi se sistemska poruka. Nije glasna. Nije dramatična. Prosto stoji, u dnu ekrana, svakog bogovetnog jutra:

Svesnost znači: sve je to tvoja odgovornost.

Ne u smislu okrivljavanja. U smislu vlasništva.

Nisi ti izabrao Jurski park. Ali kao odrastao, ti si sad jedini koji može da hrani ili izgladnjuje one koji u njemu žive. Ti odlučuješ hoće li sinoćni T-Reks jutros biti gorivo ili katastrofa. I ti si jedini koji Zoliki može da otvori vrata kaveza.

To se ne može „promisliti". To se mora raditi. I umoran. Iz jutra u jutro, iznova i iznova.

NE IGRAMO SE PREŽIVLJAVANJA

I tu stvar postaje oslobađajuća.

Jer kad se Zolika zaista useli pored odraslog — ne prognan u bunker, nego na suvozačkom sedištu, s lizalicom u obliku petla — nešto se menja. Oglasi se u tebi glas koji prvi put u životu zaista zastupa tvoj interes:

— Jesi li pri sebi? Opet hoćeš da udovoljavaš? Ne uzimamo to na svoja pleća. Ne igramo se preživljavanja.

I dalje si zbog toga krut i hladan kao prekaljeni ugljenični čelik. I dalje ujutru izgledaš kao usrano ronilačko odelo. Ali više ne snimaš ludi film o preživljavanju, u kome glavni junak večno beži od nečega. Nego živiš. Prisutan si. I — u tome je caka — usput se i cerekaš.

Jer dete ne donosi samo opasnost. Donosi i humor. Onaj opušten osećaj za život, ono „ne mora se sve tragično preživeti", koji si negde usput izgubio pod oklopom.

Svesnost nije sumorna. Svesnost je kad su umorno telo, plamteća strast, gladni T-Reks i nacereno dete istovremeno prisutni — a ti, odrastao, ostaješ za volanom. Ne poričeš nijedno od njih. Sve ih vidiš, i ti odlučuješ šta se sad dešava.

BEZ OKLOPA

Zato je šljokičasta magla laž. Ne zato što je pozitivna misao beskorisna — nego zato što poriče baš onaj teški deo, a usput krade i onaj laki. Daje ti filtriran, teskoban privid u zamenu za nešto mnogo bolje: za život bez oklopa — sirov, a ipak nasmejan.

Svakog jutra planina stoji pred tobom. Telo je umorno. T-Reks je gladan. Zolika lupa o rešetke. I ti, kao svestan odrastao, moraš da počneš uspon — ne zato što moraš, nego zato što je to cena toga da ne snimaš film, nego da zaista živiš.

Zato ne pritiskam dugme. Uzmem staru moku, stavim kafu i pustim da bude proces. Ja grejem vodu, ja biram kafu, svojom rukom zategnem navoj. To je moj jutarnji ritual — podsetnik da je moj život moj, i da sam u svakom koraku do guše u njemu.

Sreća nije rečenica koju izgovoriš.

Odluka je koju svakog jutra donosiš iznova — s odgovornošću, otvorenih očiju, u društvu gladnog T-Reksa i nacerenog deteta.

Onda otvoriš vrata. Zolika te uhvati podruku i kaže samo:

— Hajde, jebote. Čeka nas sunce.

Ako ti je ovo pokrenulo misli, u narednim nastavcima idem dalje. O tome kako se zaista sklapa savez s tim detetom koje čuva Jurski park — kako da ga izvučeš iz bunkera i daš mu punomoćje telohranitelja. I o tome zašto za promenu ne nedostaje motivacija, nego hrabrost — da se probudimo bez oklopa.

Ako ostaneš ovde, dobićeš štiva koja se ne mogu sabiti u tri afirmacije.