Test ličnosti: platio si dijagnozu, dobio lek protiv bolova

— Uputstvo koje nije stiglo u kutiji: aktivna supstanca, mehanizam dejstva, neželjena dejstva, kontraindikacije

Ako si Ispod površine tek sad prvi put otvorio: ovde kopamo dole, tamo gde se udobna objašnjenja završavaju. Danas otvaramo jednu kutiju.

Dan treninga. Svako popuni upitnik, pa svako dobije etiketu. Ti si, recimo, plav. Čovek iz finansija je crven, onaj iz marketinga žut, operativa zelena. U sali smeh, aha-trenuci, neko već na pauzi pogađa koje je boje njegov partner. Na zid ide poster.

Tri meseca kasnije, isti sastanak. Ista dva čoveka. Ista napola progutana rečenica. Napetost je ostala. Samo što sad ima etiketu.

Preduzetnik si. Platio si to. Hajde da otvorimo kutiju — i da pored nje stavimo onaj papir koji je fabrički morao da bude unutra.

ŠTA KUTIJA OBEĆAVA

Obećanje je jednostavno i elegantno. Napetost dolazi otud što ste različiti tipovi. Svet vidite drugačije jer drugačije funkcionišete. Ako razumete tip onog drugog, prihvatićete razliku — i trenje ispari.

Čisto. Zaokruženo. Utešno.

Ima samo jednu manu: nauka to nije pronašla.

AKTIVNA SUPSTANCA

Da vidimo šta je u kapsuli.

MBTI se oslanja na teoriju Karla Junga (Carl Jung) iz 1921. Na teoriju — ne na istraživanje. Jung je sam napisao da čisti tipovi ne postoje, da postoje samo sklonosti i da je većina ljudi negde na sredini. Test od toga nije napravila istraživačka laboratorija, nego jedan zaneseni par — majka i ćerka, bez ikakve empirijske osnove. DISC je izrastao iz knjige Vilijama Marstona (William Marston) iz 1928 — to je onaj čovek koji potpisuje i jednog od preteča detektora laži i Čudesnu ženu (Wonder Woman). Koreni eneagrama sežu u ezoterijsku tradiciju.

To samo po sebi još nije presuda. Mnogo dobrih stvari krenulo je kao spekulacija. Pitanje je šta je istraživanje pronašlo kada je decenijama kasnije pošlo za tim.

Pronašlo je ličnost. Samo ne tipove.

Istraživanje crta ličnosti — model Velikih pet (Big Five) — kroz kulture i decenije meri isto: pet dimenzija, na neprekidnim skalama.[^1] A te skale imaju normalnu raspodelu. Prevedeno: većina ljudi je na sredini. Nema dve grbe u raspodeli. Nema prirodnih kutija. Taksometrijska istraživanja — koja upravo testiraju da li se ljudska ličnost svrstava u kategorije — gotovo bez izuzetka dolaze do istog: postoje dimenzije, ne tipovi.[^2]

Test tipova uzme tu normalnu raspodelu i preseče je na sredini. Kod onoga ko stoji blizu reza — a to je većina — jedan loše prospavan utorak odlučuje na koju će stranu pasti. Zato znatan deo onih koji popune MBTI — u nekim istraživanjima skoro polovina — nekoliko nedelja kasnije dobije drugi tip.[^3] Zamisli merač pritiska koji svake nedelje izmeri drugog čoveka u tebi.

Američki National Research Council još je 1991. zapisao: za valjanost MBTI-ja nema utemeljenog dokaza.[^4] Pre trideset pet godina. Tržište od tada samo raste.

A ono što je iz kutije izostalo: emocionalna stabilnost. Jedan od najboljih prediktora radnog učinka iz Velikih pet.[^5] U MBTI-ju od nje ni traga — svaka etiketa je laskava. To nije bila naučna odluka. Bila je prodajna.

MEHANIZAM DEJSTVA

Ako iza toga nema dokaza, zašto svima deluje tako tačno?

Zato što taj osećaj može da se proizvede, a recept znamo od 1949. Bertram Forer je svojim studentima dao „lični" opis — a zapravo su svi dobili isti tekst iskrojen iz horoskopa. U proseku su ga na skali od nule do pet ocenili sa 4,3 — toliko im je opis odgovarao.[^6] Barnumov efekat: laskave tvrdnje, dovoljno široko sročene da svako u njima prepozna sebe. Pročitaj opis svog tipa. „Dubok mislilac, otvoren prema drugima, ali mu je potrebna samostalnost." Pa naravno. I ja sam takav. I ti. I tvoj poštar.

A sad dolazi pošten deo, jer uputstvo je uputstvo baš zato što piše i ovo: dan treninga deluje. Kratkoročno stvarno deluje. Jer tog dana — možda prvi put — bilo je legitimno govoriti jedni o drugima. Postojao je okvir, postojao je rečnik, postojalo je pola sata kada je tema bila tuđa perspektiva, a ne rok. To vredi. Samo što ne deluje zbog tačnosti testa, nego zbog same činjenice razgovora. Aktivna supstanca nije etiketa. Aktivna supstanca je to što ste seli za isti sto.

Kupio si razgovor. Po ceni dijagnoze.

Ima još jedno dejstvo, najjače. Etiketa oslobađa krivice. Tvoja utroba je dosad predviđala: ovaj čovek radi protiv mene. Od sada: ne radi protiv mene, samo je žut. Svima laknulo, niko nije kriv. Grupno razrešenje od greha, bez ispovesti. Zato je tako prijatan kraj dana treninga.

I zato se posle ništa ne menja.

NEŽELJENA DEJSTVA

Napetost nije poruka o grešci. Ona je informacija. Istraživanje konflikta decenijama iznova otkriva iste izvore u timovima: nejasne uloge, oskudne resurse, odgovornosti koje se preklapaju, maglovita prava odlučivanja, izostanak psihološke sigurnosti.[^7] To su strukturni uzroci. I sastav ličnosti u timu ima merljiv uticaj — ali skroman, jako zavisan od situacije, i istraživanje ga je merilo dimenzijama, ne tipovima.[^8]

Objašnjenje preko tipova sve to gura unutra, u glave. Socijalna psihologija ima poseban naziv za to kada snagu situacije pripišemo ličnosti: fundamentalna atribuciona greška.[^9] Trening tipova tu grešku ne ispravlja. On je institucionalizuje. Napravi od nje plakat i okači ga na zid.

Lek protiv bolova ućutka signal. Upala ostaje.

Drugo neželjeno dejstvo dolazi sporije. Etiketa ne ostaje opis — postaje podela uloga. „On nije za vođu." „Od njega ne očekuj empatiju, on je plav." A očekivanje radi svoje: od onoga što od nekoga očekujemo skloni smo da dobijemo više.[^10] Ono što su prodali kao samospoznaju tiho postaje kavez. A ako se etiketa jednom pojavi pri zapošljavanju ili unapređenju — tu više nema ružičaste magle. Tu pravi štetu, i to mernim instrumentom koji ni sam sebe ne izmeri dvaput isto.[^3]

Treće neželjeno dejstvo je najskuplje: ponovljena kupovina. Pošto je uzrok netaknut, napetost se vraća. Odgovor tržišta je spreman: novi test, novi nivo, novi dan treninga. Ne zato što bi neko varao — većina trenera iskreno veruje u to, a razgovor koji vodi jeste prava vrednost. Nego zato što logika prodaje usmerava pomoć na drugu stranu od one na koju pokazuje problem. Lek protiv bolova može se podizati iznova i iznova.

Dijagnoza se postavlja jednom.

KONTRAINDIKACIJE

Kada je izričito štetno?

U živom sukobu — jer baš tada prekriva uzrok, kada je signal najglasniji. Pri reorganizaciji — jer na pitanje strukture daje odgovor o ličnosti. I pri odabiru kadrova i unapređenju — jer njime odlučuješ o sudbini ljudi, dok ne ume da ponovi ni sopstveni rezultat.[^3]

NA ŠTA DA POTROŠIŠ, AKO NE NA OVO

Sedi na onaj sastanak gde napetost živi. Ne traži je u glavama.

Pogledaj gde se dve odgovornosti dodiruju bez granične linije. Pitaj ko odlučuje — i oslušni tišinu koja ostane posle pitanja. Pogledaj šta dele ta dva čoveka koja „zbog svoje ličnosti" ne podnose jedno drugo: okvir, čoveka, rok? Pitaj tim — anonimno — sme li da prijavi grešku, sme li da se usprotivi.[^7] I pogledaj prostor između njih: kome se ko obraća kada je nevolja. Pored koga stolica ostaje prazna.

Napetost retko stanuje u glavama. Stanuje u prostoru između njih. To je kod nas Ferenc Merei (Mérei Ferenc) merio još sredinom prošlog veka — merio je odnose, ne tipove.[^11]

To je neprijatnije od šarenog postera. Jer ovde se može ispostaviti da je struktura tvoja odgovornost. Ali baš zato se isplati: tvoj novac zaslužuje dijagnozu, ne lek protiv bolova.

Platio si dijagnozu. Dobio si lek protiv bolova.

U kutiji svakog leka krije se jedan presavijen papir. Sitna slova, niko ga ne voli, ali zakon ga propisuje: aktivna supstanca, mehanizam dejstva, neželjena dejstva, kontraindikacije.

Uz ovaj proizvod nije stigao.

Sad ga imaš. Odluka je — kao i dosad — tvoja. Samo što od sada imaš i uputstvo.

U sledećem Ispod površine: dvoje ljudi, dva recepta, jedno zajedničko ognjište. Šta se dešava kada dva nervna sistema kuvaju u istoj kuhinji — i zašto ono što tamo cvrči nije „razlika u boji".

BELEŠKE

[^1]: McCrae, R. R., & John, O. P. (1992). An introduction to the five-factor model and its applications. Journal of Personality, 60(2), 175–215. DOI: 10.1111/j.1467-6494.1992.tb00970.x

[^2]: Haslam, N., Holland, E., & Kuppens, P. (2012). Categories versus dimensions in personality and psychopathology: a quantitative review of taxometric research. Psychological Medicine, 42(5), 903–920. DOI: 10.1017/S0033291711001966 — u opsegu normalne ličnosti istraživanja gotovo da nisu našla nijednu stvarnu kategoriju.

[^3]: Pittenger, D. J. (1993). The utility of the Myers-Briggs Type Indicator. Review of Educational Research, 63(4), 467–488. DOI: 10.3102/00346543063004467 — petonedeljno test–retest istraživanje u kojem se 50% ispitanika premestilo na bar jednoj od četiri skale; kao dopuna: Pittenger, D. J. (2005). Cautionary comments regarding the Myers-Briggs Type Indicator. Consulting Psychology Journal: Practice and Research, 57(3), 210–221. DOI: 10.1037/1065-9293.57.3.210

[^4]: Druckman, D., & Bjork, R. A. (ur.) (1991). In the Mind's Eye: Enhancing Human Performance. National Research Council, National Academy Press. DOI: 10.17226/1580

[^5]: Salgado, J. F. (1997). The five factor model of personality and job performance in the European Community. Journal of Applied Psychology, 82(1), 30–43. DOI: 10.1037/0021-9010.82.1.30 — savesnost i emocionalna stabilnost su prediktori koji važe kroz različita radna mesta; za povezivanje MBTI-ja i Velikih pet: McCrae, R. R., & Costa, P. T. (1989). Reinterpreting the Myers-Briggs Type Indicator from the perspective of the five-factor model of personality. Journal of Personality, 57(1), 17–40. DOI: 10.1111/j.1467-6494.1989.tb00759.x

[^6]: Forer, B. R. (1949). The fallacy of personal validation: a classroom demonstration of gullibility. Journal of Abnormal and Social Psychology, 44(1), 118–123. DOI: 10.1037/h0059240

[^7]: Edmondson, A. (1999). Psychological safety and learning behavior in work teams. Administrative Science Quarterly, 44(2), 350–383. DOI: 10.2307/2666999; za izvore konflikta: De Dreu, C. K. W., & Gelfand, M. J. (2008). Conflict in the workplace: sources, functions, and dynamics across multiple levels of analysis. U: isti autori (ur.): The Psychology of Conflict and Conflict Management in Organizations. New York: Erlbaum, 3–54. DOI poglavlja: 10.4324/9780203810125-7

[^8]: Bell, S. T. (2007). Deep-level composition variables as predictors of team performance: a meta-analysis. Journal of Applied Psychology, 92(3), 595–615. DOI: 10.1037/0021-9010.92.3.595 — efekti zavise od situacije (laboratorija vs. teren), a istraživanja su radila sa dimenzijama Velikih pet, ne sa tipovima.

[^9]: Ross, L. (1977). The intuitive psychologist and his shortcomings: distortions in the attribution process. Advances in Experimental Social Psychology, 10, 173–220. DOI: 10.1016/S0065-2601(08)60357-3

[^10]: Rosenthal, R., & Jacobson, L. (1968). Pygmalion in the classroom. The Urban Review, 3(1), 16–20. DOI: 10.1007/BF02322211 — veličina efekta je sporna u replikacionoj literaturi; oprezna formulacija u tekstu („skloni smo") zato je opravdana.

[^11]: Mérei Ferenc (1971/2006). Közösségek rejtett hálózata. Szociometriai értelmezés. Budapest: Osiris Kiadó. (Prvo izdanje: 1971.)