Put kući uvek vodi nizbrdo

Ono što zovemo duhovnim putem — i ono što tržište prodaje umesto njega.

Ako sada prvi put otvaraš ovaj serijal, jedno vredi da znaš: ovde nemamo običaj da gledamo nagore. Bušimo nadole. Ovaj tekst govori o tome zašto je baš to ispravan smer duhovnog puta — i zašto ti decenijama prodaju tačno suprotno.

Da kažem unapred: u ovom tekstu biće škole za táltoše, reikija, duhovne hirurgije, rozenkrojcerskog reda i jednog obraćenja. Sve moje. Ovaj teren ne poznajem iz udžbenika.

Nemirno je srce

Godine 397. jedan severnoafrički episkop zapisao je do danas najprecizniju definiciju čoveka koji traga. Jedna jedina rečenica:

Inquietum est cor nostrum, donec requiescat in te.

Nemirno je srce naše dok se ne smiri u Tebi.¹

Posmatraj šta Avgustin ne kaže. Ne kaže da je tragalac onaj koji veruje. Ne kaže da je tragalac obavešten, posvećen ili darovit. Kaže: nemiran je.

To je jedina ulaznica. Druge nema.

I pre nego što pomisliš da je to neka rubna pojava: po jednom američkom istraživanju iz 2023, na uzorku od preko jedanaest hiljada ljudi, sedamdeset procenata odraslih smatra sebe u nekom smislu duhovnima, a dvadeset dva procenta sebe izričito određuje kao „duhovan, ali ne religiozan".² A njihova definicija je iznenađujuće ujednačena: po tri četvrtine njih, duhovnost znači povezati se s nečim većim od mene.

Ne misle u dogmama. Misle u povezivanju.

Ta masa ljudi nije zalutala. Ta masa ljudi na putu je — samo su joj zaboravili reći na koju stranu.

Na koju? Na to ne odgovaram ja. Na to odgovaraju reči koje smo bacili.

Reči koje smo zaboravili

Ako pogledaš kako su tradicije ovu stvar imenovale, izdvajaju se četiri porodice reči. I te četiri zajedno daju smer koji danas niko ne prodaje.

Prvo: reči puta.

Najranije samoimenovanje hrišćanstva nije bilo „hrišćanstvo". He hodos — „Put". U Delima apostolskim Savle još ne progoni hrišćane, nego „sledbenike Puta".

Kineska reč tao doslovno znači put. Sufijska staza zove se tarika, a onaj ko njome ide — salik, „putnik". Sanskritsko marga: staza. Budistička plemenita osmostruka staza: maga. Jevrejska halaha — koju prevodimo kao „zakon" — potiče od glagola „ići": doslovno znači način na koji čovek hodi. Japansko do: džudo, aikido, čajna ceremonija — sve „put". A srednjovekovni zapadni čovek je homo viator, čovek na putu, i njegov život je peregrinatio, hodočašće. Pri čemu je izvorno značenje reči peregrinus: stranac.

Ko traga, taj nije odavde. To su znali još Rimljani.

Drugo: reči smera. I tu postaje zanimljivo.

Put ima smer, a tradicije poznaju tri.

Nagore: Jovan Lestvičnik je u sedmom veku napisao Lestvicu rajsku. Trideset prečki. Doslovno stepenasta mapa u nebo.

Ka unutra: Tereza Avilska 1577. piše Unutrašnji zamak. Sedam odaja — ali kroz njih ne ideš naviše, nego dublje unutra. A Bonaventura 1259. daje knjizi ovakav naslov: Itinerarium mentis in Deum. „Putopis uma ka Bogu." Isceljujući list iz trinaestog veka.

Nadole: alhemija. Prva faza velikog dela nije zlato. Prva faza je nigredo, crnjenje. Razgradnja. Materija istruli, pocrni, raspadne se — i tek posle toga može doći beljenje, pa zlaćenje. Ko preskoči nigredo, neće imati zlato. Samo nadu.

Zadrži ovo u glavi. Začas se vraćamo ovamo.

Na istom mestu jedno sufijsko razlikovanje koje samo po sebi vredi kao cela terapija: makam — stanica koju zaslužiš radom, i ostaje — i hal — stanje koje stigne na dar, i prođe. Dve stvari. Za jednu možeš da radiš. Drugu ne možeš da poručiš.

Danas celo tržište prodaje darovano stanje pod imenom stanice. O tome kasnije.

Treće: reči oduzimanja.

I sada dolazi ono od čega mi prolazi jeza niz kičmu. Pogledaj šta ključne reči tradicija zapravo znače:

Kenoza: ispražnjenje. Gelassenheit Majstora Ekharta: puštenost. Joginska vairagja: ne-prianjanje. Nirvana doslovno znači: gašenje. Utrnuće. Ne stičeš nešto. Nešto prestaje.

Via negativa — apofatička teologija — kaže: Boga upoznaješ tako što s njega ljuštiš ono što On nije. A po Platonovoj anamnezi, znanje nije učenje, nego prisećanje: ono što tražiš, već je u tebi.

Nijedna velika tradicija ne kaže da sebi treba nešto dodati.

Sve kažu da treba oduzeti.

Četvrto — i to je suština: reči povratka.

Jevrejska tešuva, koju obično prevodimo kao „pokajanje", doslovno znači: okretanje nazad. Iz korena šuv, koji znači: vratiti se. Otići kući.

Grčka metanoia: preokret uma. A pogledaj našu reč, jer je rečitija od grčke: obraćenje. U korenu joj je okret — ob-ratiti se: okrenuti se. Ne „poziv". Ne „uspon". Ne „buđenje".

Okrenuti se. Vratiti se.

Cela Plotinova kosmologija su dva kretanja: izlivanje, pa epistrofe — povratak Jednom. Toma Akvinski je na te dve reči sagradio celu Sumu: exitus i reditus. Izlazak i povratak kući.

A bludni sin — primeti — ne pronalazi ništa novo. Ne postaje posvećenik. Ne dobija više znanje.

Vraća se.

To je najstarija gramatika traganja. Ne nagore. Ne napred. Kući.

I pre nego što neko pomene zlatno doba: ne kažem da su stari bili mudriji od nas. Nisu bili. Iznosim jezičku činjenicu. Reči su sačuvale smer — a mi smo napustili reči.

Moje police

A sada da ispričam šta sam ja kupovao na ovom tržištu.

Jer kupovao sam. Mnogo.

Sve se to dešavalo između moje osamnaeste i dvadeset treće, u zoru mojih odraslih godina: krajem devedesetih, početkom dvehiljaditih. Srce mi je bilo nemirno — Avgustin je govorio tačno o meni. U mom detinjstvu ta polica još nije postojala; zemlja je bila zatvorena, a napetost nije bila u porodici, nego oko nas, u vazduhu. Onda se sve otvorilo, i dok sam ja odrastao, polica se već ugibala od robe.

Išao sam u školu za táltoše.

Mađarska tradicija ima sopstveni rečnik transa: táltoš — mađarski šaman — elrejtezik, povuče se u stanje nalik prividnoj smrti, i révül, pada u zanos. Ove krhotine iz mađarske narodne kulture sakupio je etnograf Diószegi Vilmos.³ Krhotine, naglašavam.

Ono što se danas zove školom za táltoše nije neprekinuta tradicija. To je rekonstrukcija iz dvadesetog veka. Nije sramota, samo činjenica: Diószegi je radio iz ostataka, a struka do danas raspravlja koliko je u tome iskonske vere, a koliko naknadne projekcije.

Ja to tada nisam znao. Ja sam verovao da ulazim kroz vrata stara hiljadu godina.

Radio sam reiki.

Reiki nije drevan. Osnovao ga je Usui Mikao dvadesetih godina prošlog veka u Japanu, a nama ga je donela plima new agea devedesetih. Praksa jedva stara sto godina, u drevnom kostimu.

Nije loša zato što je mlada. Problematična je zato što je prodaju kao staru. A ja sam plaćao baš starost.

Onda je tu bila psihotronika. Duhovna hirurgija.

I sada pazi, jer ovo je najlepši komad cele priče.

Reč „psihotronika" koristili su od kraja šezdesetih istraživači parapsihologije socijalističkog bloka — pre svih Čeh Zdenjek Rejdak — upravo zato da izbegnu rđav prizvuk reči „parapsihologija", i da stvar uokvire kao strogo materijalističku, „fizičku" nauku.⁴ U Čehoslovačkoj se psihotronika i učvrstila kao samostalna disciplina: 1973. u Pragu je održana prva međunarodna konferencija psihotroničkih istraživanja, s više od dvesta pedeset delegata, i pod Rejdakovim predsedništvom osnovan je međunarodni savez. A o navodnim „psihotroničkim generatorima" jednog projektanta iz tekstilne fabrike izveštavali su čak i sovjetski naučni časopisi.

Razumeš li šta se dogodilo?

Iza gvozdene zavese religija je bila potiskivana. Zato je ezoterija navukla beli mantil.

Nije govorila o anđelima. Ni o Bogu. Nego o energiji. O bioinformaciji. O merenju, instrumentu, naučnoj konferenciji. Transcendentno kod nas nije stiglo jezikom spiritizma. Nego jezikom inženjera.

A ja sam sedeo kod jednog duhovnog hirurga — neću ga imenovati, jer ne dijagnostikujem njega, nego epohu — i verovao sam da verujem zato što sam osetljiv.

Nisam verovao zato. Verovao sam zato što sam kupovao na tržištu čiji je jezik još oblikovala država — gde se transcendentno moglo dobiti isključivo u naučnom pakovanju.

Nisam bio lakoveran. Bio sam mušterija u radnji koju je još namestila planska privreda.

I na kraju: jedan rozenkrojcerski red.

To je bila moja stanica s najdužim korenom. Rozenkrojcerski mit pokrenuli su manifesti iz 1614–16: tajno bratstvo koje ujedinjuje nauku i duhovnost.

Primeti šta je jezgro obećanja. Tačno ono što i danas tražim: mogu li to dvoje zajedno?

Samo što su oni odgovor tražili u tajnom učenju.

A ja ga sada tražim u DOI brojevima.

Preokret

Obišao sam police. Skrivanje u trans, energetska staza, beli mantil, tajno bratstvo. Četiri mape, i sve su pokazivale u istom smeru: odavde. Nagore, napolje, u tajnu, na viši nivo.

A onda mi se dogodilo nešto za šta jezik koristi najstariju reč iz porodice povratka.

Obratio sam se.

Obraćenje u reformatskoj crkvi, s doživljajem Boga. Neću ga opisivati, jer je neopisivo, i jer ko hoće da ga razume iz teksta, taj ga ionako neće razumeti. Skrećem ti pažnju samo na sklop reči, jer on govori sve:

Ne „stigao sam". Ne „uzdigao sam se". Ne „posvetili su me".

Ob-ratio sam se. Okrenuo sam se nazad.

Kompas se preokrenuo. Toliko se dogodilo. Igla je i dotad imala gospodara — samo je bila okrenuta na pogrešnu stranu.

Ali tu dolazi deo koji moram reći vrlo precizno, jer tržište i taj trenutak prodaje — u paketu, s natpisom „konačno sam pronašao dom":

Obraćenje nije bilo dolazak. Bilo je okret.

Nisam spustio mapu. Nisam prestao da tragam. Traganje je od tada išlo u dobrom smeru. Toliko. Ko veruje da je okretom putu kraj, taj brka kompas s odredištem — i sledećih dvadeset godina će se čuditi zašto ga i dalje sve boli.

Bludni sin ode kući. A sutradan ujutru ustane, i mora da počne da živi tamo.

To je težak deo. Ne pronalazak doma. Život kod kuće.

Šta o tome kaže nauka

Sada na trenutak spustimo rečnik i pogledajmo šta se od ovoga može izmeriti. Jer može.

Prvo: sposobnost je stvarna, i utkana je u nas.

Godine 2022. istraživačka grupa je na osnovu dve različite baze podataka o povredama mozga mapirala za koju je moždanu mrežu vezana duhovnost i religioznost. Rezultat je kolo organizovano oko periakveduktalne sive mase — jedne od evoluciono najstarijih struktura moždanog stabla, koja učestvuje u ublažavanju bola, kondicioniranju straha, altruističkom ponašanju i bezuslovnoj ljubavi.⁵

To nije mala stvar. Duhovni kapacitet nije kulturna dekoracija, nije slabost i nije greška. Nalazi se u najstarijem sloju sistema.

Ali isto istraživanje i opominje: iz toga što za nešto postoji kolo, ne sledi nikakav konkretan sadržaj vere. To što imamo uši ne dokazuje da je istina ono što čuješ.

Drugo: šta se dešava kada „radi"?

Pif i Keltner su u pet istraživanja, s više od dve hiljade ljudi, merili dejstvo strahopoštovanja.⁶ Rezultat: strahopoštovanje priguši pojedinačno ja i njegove brige — to zovu „malim selfom" — i uveća velikodušnost, etičko odlučivanje, smanji osećaj da ti sve pripada. Ko je nekoliko minuta stajao u gaju ogromnih stabala, posle je bio spremniji da pomogne od onoga ko nije.

I presudni podatak: po drugom istraživanju, duhovni doživljaj izaziva strahopoštovanje upravo kroz taj „mali self" — i kod religioznih i kod nereligioznih ljudi podjednako.⁷

Put ne zavisi od vere. To je jedna od najvažnijih rečenica u ovom tekstu.

Pogledaj šta je taj „mali self" u stvari. Nije uništenje. Ponovno uklapanje u nešto veće. To je sâm doživljaj povratka kući, izmeren u laboratoriji.

Treće — i sada dolazi oštrica.

Postoji zbirni okvir koji sve ovakve doživljaje svodi pod jedan pojam: self-transcendent experience, doživljaj koji nadilazi ja. Meditacija, flow, vrhunski doživljaj, mistički doživljaj, strahopoštovanje, ljubav — zajednički imenilac svih je da opada fokus na ja i raste osećaj povezanosti.⁸

I sada rečenica zbog koje ceo ovaj tekst postoji:

Isti taj gubitak ja psihijatrija poznaje i kao simptom bolesti. Depersonalizacija. Derealizacija. Raspad.

Ista pojava. Suprotan predznak.

Rastvaranje ja može biti najisceljujuća stvar koja ti se dogodi — i može biti ono što te upropasti. Razlika nije u intenzitetu doživljaja. Nego u njegovom smeru.

Zato ti treba mapa. Ne da bi znao kuda ideš. Nego da bi znao u kom si gubitku ja upravo sada.

Četvrto: zašto ritual uopšte „leči"?

Ted Kapčuk, harvardski istraživač placeba, uporedio je navaho isceliteljske obrede, akupunkturu i zapadnu medicinu.⁹ Njegov zaključak je neprijatan objema stranama:

Isceljujući ritual stvara prijemčivog čoveka, na koga onda utiču „sile" koje je njegova kultura posvetila. Iscelitelj daje sliku, emociju, oset i značenje — a patnik pritom svoju sopstvenu, haotičnu priču utapa u veću, zajedničku priču.

I neprijatan deo: to važi i za rutinske medicinske intervencije. Beli mantil, ordinacija, recept — i to su rituali. Njihovo dejstvo je merljiva neurobiologija, ne umišljaj.

To celo pitanje izvodi iz lažne dvojnosti „veruje ili vara". Dobro pitanje nije da li je istinito. Dobro pitanje je: šta značenje čini tvom telu.

Četiri zaobilaznice

I sada smo stigli do onoga zbog čega sve ovo pišem.

Ako put vodi kući, onda postoje četiri proverena načina da nikada ne stigneš kući. Sve četiri su stvarne, izmerene pojave. Sve četiri sam i sâm prošao, bar dopola.

Da utvrdim unapred, jer je važno: ovo dole nisu optužnice protiv praksi. Meditacija ima stvarnu, merljivu korist. Duhovna zajednica ima stvarnu, merljivu korist. Ritual ima stvarnu, merljivu korist — Kapčuk je baš to pokazao. Ko radi dobro, taj pomaže — i mnogi rade dobro.

Ono što ovde opisujem jesu režimi kvara. Imenovati režim kvara ne znači obezvrediti alat. Imenovati režim kvara znači zaštititi putnika.

Prva zaobilaznica: bajpas. Bekstvo nagore.

Džon Velvud — budistički praktičar i psihoterapeut — imenovao je osamdesetih ono što je video u sopstvenoj zajednici i u sebi: ljudi koriste duhovne ideje i prakse da zaobiđu svoje lične, emotivne nezavršene niti, da podupru klimav osećaj ja, ili da umanje sopstvene osnovne potrebe i razvojne zadatke.¹⁰

Njegova reč za to: prevremena transcendencija.

Sećaš se nigreda? Crnjenja, prve faze svakog alhemijskog dela?

Bajpas je kada preskočiš crnjenje i počneš odmah od zlata.

Nećeš imati zlato. Imaćeš vrlo miran glas, vrlo lep rečnik — i tačno istu ranu s kojom si krenuo. Samo što je sada obasjana posvećenim svetlom, pa se ne sme dirati.

Put kući vodi nizbrdo. Ko krene nagore, taj ne ide kući. Taj se seli.

Druga zaobilaznica: nadmoć. Put kao trofej.

Ova je najsvirepija, jer se dogodi tačno ono što je praksa htela da spreči.

Vonk i Viser su merili u tri istraživanja, na više hiljada ljudi.¹¹ Rezultat: duhovno školovanje — za koje bismo pretpostavili da smanjuje samouveličavanje — paradoksalno može pojačati osećaj nadmoći. A duhovna nadmoć je najjače korelirala s komunalnim narcizmom: onom vrstom samouveličavanja koja gura napred sopstvenu dobrotu, uslužnost, dubinu.

Ego pojede alat za rastvaranje ega.

Ne gledaj s visine onoga ko je u ovo upao. To nije mana karaktera, nego mehanizam. Motiv samouveličavanja ume da otme sve što mu dođe pod ruku — uključujući i metode izmišljene baš protiv njega.

Takav čovek ne ide kući. Priređuje izložbu svog puta.

Treća zaobilaznica: verovati da teren nema provalija.

Ova je najmanje poznata, i ona najviše ranjava.

Istraživanje Varieties of Contemplative Experience — deset godina, više od sto dubinskih intervjua sa zapadnim meditantima i učiteljima — mapiralo je ono o čemu velnes-brošure ćute: meditacija priziva i teške, uznemirujuće, ponekad funkcionalno štetne doživljaje.¹² Osećaj ja može da se poremeti na šest načina: izmeni se narativno ja, izgubi se osećaj posedovanja, izgubi se osećaj da ti sam upravljaš svojim postupcima, promeni se doživljaj tela, raspadne se granica ja i sveta, izgubi se osnovni osećaj ja.

U jednom povezanom istraživanju, kod polaznika osmonedeljnog mindfulness-programa, 83 procenta učesnika prijavilo je bar jedno neželjeno dejstvo vezano za meditaciju. Negativan uticaj na svakodnevno funkcionisanje: kod 37 procenata uzorka.¹³

I sada dolazi ono od čega ovaj podatak ne postaje slabiji, nego oštriji.

Ti učesnici su došli iz kliničkog uzorka. Stigli su u program s depresijom, s anksioznošću.

Dakle, tačno oni koje i ovde kod nas poznajemo. Koji imaju srednje tešku anksioznost ili depresiju — i pokušavaju to da izleče meditacijom i mindfulness-programom umesto korektnog psihijatrijskog lečenja.

Ne uz njega. Umesto njega.

Jer lekar je sramota, lek je slabost, dijagnoza je etiketa — a meditacija je lepa, čista, duhovna i besplatna.

To ne znači da je meditacija loša. To znači da je meditacija delotvorna — a sve što je dovoljno jako da pomogne, dovoljno je jako i da naškodi.

Delotvoran alat ne može se koristiti umesto lečenja.

Najviše uz njega. Ili posle njega.

Ista istraživačka linija ističe dve stvari koje su važne: učitelj — postoji li tamo neko ko zna šta gleda — i ranija ranjivost, psihijatrijska istorija, koja može biti faktor rizika.

Prevedimo: ne ideš sam. I nije svejedno s kim.

Četvrta zaobilaznica: GPS ti preštimuju na drugu planetu.

Dva istraživača su 2011. imenovala pojavu koju smo od tada svi videli na svojim ekranima: konspiritualnost.¹⁴ Fuzija new agea (pozitivan, usmeren na sebe, „probudi se") i teorije zavere (negativna, politička, „svime upravlja tajna grupa"). Dva verovanja se drže jedno za drugo: svetom se tajno upravlja i čovečanstvo je na pragu promene paradigme svesti.

To nije glupost. To je oteti nemir.

Srce o kome je Avgustin govorio ne smiruje se samo od sebe. Ako ne dobije stvaran smer, dobiće lažan. A lažan smer je uvek uzbudljiviji od pravog — jer pravi vodi nadole, a lažni ka raskrinkavanju zavere, koje te, uzgred, čini posvećenim.

I sada rečenica zbog koje sam napisao celo ovo poglavlje.

Šta je zajedničko četirima zaobilaznicama?

Sve četiri te drže na putu.

Ne izbacuju te s puta. Ne čine te bolesnim. Samo se pobrinu da nikada ne stigneš kući.

I sada promisli kome to odgovara.

Ne govorim o zaveri — niko ne sedi za stolom da to smisli. Govorim o mehanizmu. O tržišnoj logici, koja je isto tako slepa i isto tako efikasna kao put vode niz padinu.

Metoda se prodaje ako za nju postoji sledeći nivo. Kurs je unosan ako na njega može da se nadoveže kurs. Zajednica zadržava ako u njoj uvek postoji viši stepen do koga još nisi stigao.

A čovek koji je stigao kući ne kupuje više mape.

Zato je duhovno tržište gotovo u celini okrenuto nagore. Više ja. Viša vibracija. Sledeći nivo. Svetlost, ljubav, uzdizanje.

Ne zato što je neko zao. Nego zato što je put nagore beskonačan, a put kući konačan — i samo jedan od njih može da se prodaje u pretplati.

Isceljujući list

U redu. Sada da spustimo ono zbog čega si došao dovde.

Ko je duhovni putnik?

Ne onaj koji veruje u nešto.

Duhovni putnik je onaj čije je srce nemirno, a kompas mu stoji ka kući.

Toliko. Nema ulaznice, nema posvećenja, nema dogme. Jedan nemir i jedan smer.

A pošto je smer suština, ne doživljaj — evo tri pitanja koja moraš sebi postaviti, kojim god putem išao. Ovo je isceljujući list. Sačuvaj ga.

1. Povezivanje ili raspad?

Da li te tvoje rastvaranje ja uklapa u nešto veće — postao si manji, ali si više kod kuće — ili te istrgava iz stvarnosti: lebdiš, ne osećaš telo, ne osećaš da ti radiš to što radiš?

Ista pojava, dva predznaka. Na dobrom si smeru ako si postao manji, a pritom si se približio ljudima. Na lošem si ako si postao manji, a udaljio si se od svih — ili ako postaješ sve veći.

Posle strahopoštovanja si darežljiviji. Ako si posle svog doživljaja nadmoćniji — to nije bilo strahopoštovanje.

2. Ideš li kući ili bežiš?

Upitaj se nemilosrdno: da li je ova praksa ulaz u teren, ili teren preskače?

Postoji jednostavan test. Pogledaj šta je to što od početka svoje prakse nisi morao da osetiš.

Ako toga ima — ako postoji bes, tuga, stid, račun, razgovor koji od početka svoje duhovne prakse udobno zaobilaziš — onda ne ideš kući. Na bajpasu si.

Put kući vodi kroz nigredo. Tunela nema.

3. Vodi li te nagore — ili i nadole?

Ako neki put obećava samo svetlost — samo uzdizanje, samo ljubav, samo više nivoe — i nikada te ne vodi dole u mrak, onda taj put nije nedovršen.

Taj put je lažan.

Ne zato što svetlost ne postoji. Nego zato što svetlost nije ulaz. Svetlost je izlaz. Ko je prodaje kao ulaz, taj ili nije prošao put do kraja, ili zna šta radi.

I četiri stvari koje još sačuvaj:

Imaj pratioca. Istraživanje je jednoznačno: učitelj je važan. Ne guru. Ne majstor. Neko ko vidi ono što ti ne vidiš — i kome nije potrebno da ti gledaš u njega odozdo.

A ako je tvoja patnja klinička, pratilac nije duhovni učitelj. Ako postoji depresija, ako postoji anksioznost, ako postoji trauma — put kući i tada postoji, samo mu ulaz nije to da sedneš da meditiraš. Ulaz mu je da odeš lekaru. Duhovna praksa nije lečenje. Može pratiti lečenje. Može doći posle lečenja. Ne zamenjuje ga. Ko ti kaže drugačije, taj ne brine za tvoju dušu — taj prodaje proizvod.

Znaj šta je makam, a šta hal. Za stanicu možeš da radiš, i ostaje. Stanje je dar, i prođe. Ko juri prošli dar, taj više ne putuje — taj je postao zavisnik. A pretežni deo tržišta baš tu zavisnost dopunjava, iz vikenda u vikend.

Ritual je stvaran, ali mu je aktivna supstanca značenje. Ne lečiš se od toga što sveća gori. Lečiš se od toga što se tvoja sopstvena raspadajuća priča utapa u veću, podnošljiviju priču. To je merljivo. To nije sramota. Ali ako to ne znaš, obožavaćeš sveću — a sledeća sveća biće uvek skuplja.

Vraćam se

Stari su ovom putu dali reč — i nisu dali imenicu.

Glagol.

Redeo.

Latinski. Prezent, indikativ, prvo lice jednine. Sholastičari su od njega izveli imenicu koja označava povratak duše kući.

Ali sâm glagol na našem jeziku glasi:

Vraćam se.

Ne „vratio sam se". Ne „povratak kući". Nije svršena činjenica, nije dostignuto stanje, nije stečeni nivo.

Nego: vraćam se. Sada. Danas. I sutra.

Ko je stigao kući, nije spustio mapu. Ko je stigao kući, taj svakog jutra iznova kreće kući.

Put kući nije događaj. Put kući je glagolsko vreme.

I vodi nizbrdo — jer je put nagore uvek bio put bekstva.

Postoji u meni dete. Zove se Zolika, i ima bunker. Bunker ima prorez, a prorez odlučuje šta se od sveta iz njega vidi.

Nekada sam hteo da ga iščupam odande. Nosio sam mu svetlost. Viši nivo. Jednom sam, kunem se, hteo s njim da odradim čak i vođenu meditaciju.

Sada samo sednem pored njega.

— Zdravo, tu unutra.

— Zdravo, stari orle.

Tišina. Kroz prorez se od dvorišta vidi tačno onoliko koliko i uvek.

— Mnogo sam odlazio odavde — kažem. — Škola za táltoše. Reiki. Onaj čovek u belom mantilu. Onaj red s ružama.

— Znam. Donosio si mi lizalicu iz svakog.

— Donosio sam?

— Petlića. — Slegne ramenima. — Ali nikad nisi ostajao.

Puštam da se to slegne. Ne objašnjavam. I ne branim se.

— Idem li sada na dobro mesto? — pitam.

Zolika gleda kroz prorez. Dugo.

— Ne znam — kaže. — Ali sada me prvi put pitaš.

— I to nešto znači?

— Kurac znači — kaže. — Zasad.

Smejem se. I on.

— Stari orle.

— Kaži.

— Jesmo li stigli kući?

Na to nemam rečenicu. Ne postoji rečenica koja bi na to bila odgovor, i obojica to znamo.

Zato ne kažem ništa. Samo ostajem.

Dvadeset minuta sedim tamo, kraj bunkera, na zemlji.

Sutradan ujutru zove me neko čije je srce nemirno, i u prvoj rečenici saopšti da je već sve probao, i da sada konačno želi da stigne na viši nivo.

I ja mu — prvi put u životu — ne preporučujem tehniku.

Pitam ga: šta je to što od tada nije morao da oseti?

S druge strane veze nastane tišina. Duga tišina.

I u toj tišini počinje nešto što ide nadole.

Postoji tekst koji se bavi rečenicom koja se izgovori posle svakog duhovnog doživljaja: „ja to ne mislim — ja to znam." O razlici između „mislim", „znam" i „osećam", i o tome zašto mašina za predviđanje u tvojoj glavi proizvodi izvesnost tačno onda kada za nju ima najmanje osnova: Mislim. Znam. Osećam.

Beleške

¹ Avgustin: Ispovesti (Confessiones), I knjiga, 1. poglavlje, oko 397.

² Pew Research Center: Spirituality Among Americans, 7. decembar 2023. Reprezentativan američki uzorak (N = 11.201). Napomena: američki podatak, na naše prilike se ne preslikava neposredno. Link

³ Diószegi Vilmos: A sámánhit emlékei a magyar népi műveltségben (Tragovi šamanske vere u mađarskoj narodnoj kulturi). Akadémiai Kiadó, Budimpešta, 1958.

⁴ Psihotronika kao pojam: raširila se od kraja šezdesetih po Zdenjeku Rejdaku, izričito radi izbegavanja negativnih konotacija reči „parapsihologija" i označavanja strogo materijalističkog okvira. Prva međunarodna konferencija psihotroničkih istraživanja održana je 1973. u Pragu; iz nje je nastao međunarodni savez (International Association for Psychotronic Research) pod Rejdakovim predsedništvom.

⁵ Ferguson, M. A. i sar.: A Neural Circuit for Spirituality and Religiosity Derived From Patients With Brain Lesions. Biological Psychiatry, 91(4), 2022, 380–388. Dve nezavisne baze lezija (N1 = 88; N2 = 105). 10.1016/j.biopsych.2021.06.016

⁶ Piff, P. K., Dietze, P., Feinberg, M., Stancato, D. M., Keltner, D.: Awe, the Small Self, and Prosocial Behavior. Journal of Personality and Social Psychology, 108(6), 2015, 883–899. Pet istraživanja, N = 2078. 10.1037/pspi0000018

⁷ Preston, J. L., Shin, F.: Spiritual experiences evoke awe through the small self in both religious and non-religious individuals. Journal of Experimental Social Psychology, 70, 2017, 212–221. 10.1016/j.jesp.2016.11.006

⁸ Yaden, D. B., Haidt, J., Hood, R. W., Vago, D. R., Newberg, A. B.: The Varieties of Self-Transcendent Experience. Review of General Psychology, 21(2), 2017, 143–160. 10.1037/gpr0000102

⁹ Kaptchuk, T. J.: Placebo studies and ritual theory: a comparative analysis of Navajo, acupuncture and biomedical healing. Philosophical Transactions of the Royal Society B, 366(1572), 2011, 1849–1858. 10.1098/rstb.2010.0385

¹⁰ Welwood, J.: Toward a Psychology of Awakening: Buddhism, Psychotherapy, and the Path of Personal and Spiritual Transformation. Shambhala, Boston, 2000. Pojam „duhovni bajpas" Velvud je uveo 1984.

¹¹ Vonk, R., Visser, A.: An exploration of spiritual superiority: The paradox of self-enhancement. European Journal of Social Psychology, 51(1), 2021, 152–165. 10.1002/ejsp.2721

¹² Lindahl, J. R., Fisher, N. E., Cooper, D. J., Rosen, R. K., Britton, W. B.: The varieties of contemplative experience: A mixed-methods study of meditation-related challenges in Western Buddhists. PLOS ONE, 12(5), 2017, e0176239. 10.1371/journal.pone.0176239

¹³ Britton, W. B., Lindahl, J. R., Cooper, D. J., Canby, N. K., Palitsky, R.: Defining and Measuring Meditation-Related Adverse Effects in Mindfulness-Based Programs. Clinical Psychological Science, 9, 2021, 1185–1204. Osmonedeljni MBCT program, n = 96; u uzorku je 83% prijavilo bar jedno neželjeno dejstvo, kod 37% negativan uticaj na funkcionisanje. 10.1177/2167702621996340

¹⁴ Ward, C., Voas, D.: The Emergence of Conspirituality. Journal of Contemporary Religion, 26(1), 2011, 103–121. 10.1080/13537903.2011.539846