Veštačka inteligencija
Ispod površine— panika oko zanimanja je najstarija roba na svetu, samo s novom nalepnicom
Razgovor u kafiću o budućnosti koja se može prodati — nisam prisluškivao, odvijao se naglas, i nije bilo kud da mu se skloniš. Recept je pradavni: strah, rok, priuštivo sklonište. A perpetuum mobile je najstarija roba od svih. Sad na njemu piše veštačka inteligencija. Samo su zaboravili da ažuriraju fiziku.
Danas sam radio u kafiću. Dva stola dalje jedan mlađi čovek objašnjavao je starijem — naglas, celom prostoru. Nisam prisluškivao. Nije bilo pomoći: hteo sam da radim, ali razgovor je sam došao do mene.
„Tri godine, i nekim zanimanjima je kraj.”
On je, kaže, već napravio potez. Upisao se na kurs veštačke inteligencije. Sedamsto evra — „nije ni skupo”. Materijal kroz koji prođeš, i nekoliko onlajn pitanja-i-odgovora, gde možeš da pitaš.
I onda je došao deo zbog kog ovo i pišem. Jer ispričao je šta biva posle. On će, kaže, samo da zada kakvi mu AI-stručnjaci trebaju — knjigovođa, informatičar, marketingaš — i oni će raditi umesto njega. Već sad radi, kaže: kažeš kakav ti profil AI-stručnjaka treba, i naprave ga. Istina, još je skupo, možda dvaput skuplje nego čovek. Ali radi u režimu nula-dvadeset četiri. A on će onda da pomaže ljudima. Za dobre pare.
Ja sam sedeo dva stola dalje i baš kodirao jednog AI-asistenta. Uz pomoć AI-ja. U tihoj, herojskoj borbi: greška, iznova, pola koraka, opet greška. I usput slušao kako se za susednim stolom nekome prodaje rad bez rada.
U prošlom tekstu rasklopio sam kako marketing umesto proizvoda prodaje vanredno stanje. Pogledaj ovaj kurs istim očima, i svaki delić je na svom mestu.
Okvir gubitka: ne kažu ti šta dobijaš — nego šta gubiš. Svoj zanat. Rok: tri godine. Ne pet, ne „jednog dana” — tri, jer je odbrojavanje i za zanimanja samo mamac. I sklonište, po priuštivoj ceni: sedamsto evra, „nije ni skupo”.
Obrati pažnju na tu poslednju rečenicu. On već sam izgovara tekst kojim se pravda cena. Kad ti neko nepozvano objašnjava zašto nije skupo to što je kupio — taj nikad ne govori tebi. On odgovara sopstvenoj sireni.
I primeti šta je tu zaista genijalno: strašna mašinska budućnost — Skynet, Terminator, odbegla mašina — nije prepreka ovom poslu. Ona je njegova reklama. Kome za prodaju treba uzbuna, tome je svaki apokaliptični film besplatna kampanja.
Samo što ova sirena više ne prodaje sat ni kaput. Pomuzla je strah za tvoj hleb — najdublji okidač koji postoji. I ovde više nije dovoljan odgovor iz prošlog teksta. Ovde trebaju činjenice. Idemo.
Šta je mladić kupio za sedamsto evra?
Ne znanje. Pogledaj još jednom maštariju koja mu se vrtela po glavi: on zada karaktere, ekipa radi, on žanje. Izlaz, bez ulaza. Ta mašina ima ime, i ne zove se veštačka inteligencija.
Perpetuum mobile.
Godine 1775. Pariska akademija nauka objavila je: više ne prima nijedan nacrt perpetuum mobilea. Ne iz zlobe — umorili su se. Fizika se ne cenka: ništa ne daje više nego što u njega uđe.
Ali žudnja nije fizika. Žudnja je besmrtna. Perpetuum mobile se otad vraća u svakom dobu, uvek s nalepnicom najsjajnije tehnologije tog vremena: bio je na paru, bio je magnetni, bio je kvantni. Sad je na veštačku inteligenciju. Pakovanje se osvežava. Obećanje je isto: neka radi mašina, ti samo žanji.
I evo veze s ranijim tekstovima, ako si ih čitao: naš mozak po pravilu dodaje. Mladić nije hteo da se u nešto udubi — to bi bio minus: godine, odricanje, vežba. Hteo je da sebi doda ekipu. Firmu koja radi na pritisak dugmeta. Refleks dodavanja, u čistom obliku — a industrija kurseva naciljana je baš na taj refleks.
Pre nego što progovorimo o „tri godine”, prošetajmo malo grobljem proročanstava. Ima tamo jedan svež, brižljivo negovan grob.
Godine 2016. Džefri Hinton (Geoffrey Hinton) — „kum veštačke inteligencije”, kasnije nobelovac — izašao je na binu i rekao: trebalo bi obustaviti obuku radiologa, odmah, jer je potpuno očigledno da će ih za pet godina duboko učenje nadmašiti.[^3] Radiolog je, po njemu, kao kojot iz crtaća: već je pretrčao ivicu provalije, samo još nije pogledao dole.
Prošlo je deset godina. A danas? Vlada istorijska nestašica radiologa. Broj radiologa u klinici Mejo (Mayo) u međuvremenu je porastao za pedeset pet odsto — dok njihovo odeljenje koristi više od dvesta pedeset AI-modela. Prosečna plata američkih radiologa 2025. iznosila je 571.000 dolara, devet odsto više nego godinu ranije. A prošle godine je i sam Hinton uzmaknuo: preširoko sam se izrazio, rekao je, mislio sam samo na analizu slika.[^3]
Shvataš šta se desilo? Mašina je stigla. Zaista je stigla — dvesta pedeset modela, u jednoj jedinoj klinici. I nije izbacila čoveka. Umnožila ga je.
Drugi čuveni grob: 2013. dvojica oksfordskih istraživača, Frej i Ozborn (Frey i Osborne), izračunali su da je 47 odsto američkih radnih mesta „podložno automatizaciji”.[^1] Broj je obišao svet, a na naslovnim stranama već je stajalo: nestaje polovina poslova. Samo što je studija procenjivala podložnost automatizaciji — ne raspored, i ne nezaposlenost. Razlika je ista kao između „na tvoju planinu se može popeti” i „sledećeg utorka će svi biti na vrhu”.
A ako bi neko rekao: dobro, dobro, ali njegov prorok je tačniji — proricanje kao žanr je i izmereno — i rezultat je porazan. Filip Tetlok (Philip Tetlock) dve decenije je skupljao desetine hiljada stručnjačkih predviđanja, i rezultat je otad postao krilatica: prosečan stručnjak otprilike je toliko tačan koliko i šimpanza koja gađa metu.[^2]
Iz toga ne sledi da se ništa ne menja. Te kako se menja — odmah ću pokazati gde teče prava linija loma. Iz toga sledi samo ovo: ko prodaje datum, taj ne poznaje budućnost. Poznaje tvoj strah.
U tekstu o uzdahu ispostavilo se da je reč „coach” u svet krenula iz jednog mađarskog sela. Sad stiže druga mađarska nit — jer onu liniju na kojoj se čitavo ovo pitanje prelama povukao je jedan naučnik rođen u Budimpešti, pola veka pre veštačke inteligencije.
Mihalj Polanji (Polányi Mihály) studirao je medicinu, postao svetski poznat hemičar, pa filozof. I zapisao je rečenicu koja danas vredi više nego ikad: znamo više nego što možemo da kažemo.[^6]
To je nazvao prećutnim znanjem. Ruka majstora koja oseti materijal pre nego što ga glava izgovori. Pogled lekara koji zna pre nalaza. Tišina u pregovaračkoj sobi, koju treba pročitati. Umeš da voziš bicikl — ali opiši tačno kako održavaš ravnotežu. Ne ide. Znaš više nego što možeš da kažeš.
A sad pazi, jer se ovde sve prelama. Mašina uči ono što se da izreći. Ono što se da opisati, sliti u pravilo, poređati u primere. Ekonomista Dejvid Autor (David Autor) je iz toga izgradio najtrezveniju teoriju tržišta rada: ne automatizuju se zanimanja, nego zadaci — a pored onoga što mašina oduzme, raste vrednost onoga što ne ume.[^5] I najveće novo merenje, analiza zadataka objavljena u časopisu Science, kaže isto: kod velike većine zaposlenih zahvaćen je deo zadataka — a ne radno mesto kao takvo. A autori posebno ispisuju ono što plakati kurseva nikada: o rasporedu ne proriču ništa.[^4]
Dakle linija ne teče onuda kuda je crta kafanska mapa — između čoveka i mašine. Linija teče između opisivog i prećutnog.
A sad dolazi bolan deo, jer treba reći pošteno. Šta je to što je čisto opisivo? Šablon. Obrazac. Onaj sloj kancelarijskog rada gde nikad nije ni bilo prave umne dodate vrednosti — samo opisivo izvršavanje, ponavljanje sliveno u kalup. To je zaista u opasnosti. Ne za tri godine, odjednom, svuda — ali smer nije upitan. Ko danas živi od toga da izvršava opisiv obrazac, tome ne lažem: njemu uzbuna zaista zvoni. Samo ne treba da uradi ono što sirena kaže.
Jer pogledaj šta se ne da opisati. Ima za šta da se uhvatiš u dva pravca — gore i dole.
Gore je dubina: moć rasuđivanja, preuzimanje odgovornosti, poverenje, svi oblici prećutnog znanja. A dole je ruka. Moravekov paradoks je najstariji vic robotike: ono što je čoveku teško — igrati šah, računati integrale — mašini je lako; a ono što je čoveku lako — hodati, hvatati, zavući ruku pod slavinu koja kaplje — mašini je najteže.[^7] Nervni sistem vodoinstalatera je pola milijarde godina razvoja. Tabelarni proračun — nekoliko decenija.
A šta se dešava tamo gde mašina zaista stane da radi? I za to ima podataka, ne samo straha. Kad su se raširili bankomati, svi su proricali kraj šalterskim službenicima. Umesto toga, broj šalterskih službenika rastao je decenijama: filijala je postala jeftinija, pa se otvaralo više filijala, a posao službenika se iz brojanja preobraća u rad s klijentima — u ono što je ljudsko.[^8] Kod radiologa se sad odvija isto, uživo.
A sad stavi te dve slike jednu pored druge. Kurs obučava za rukovanje šablonima: gotovi promptovi, gotovi profili karaktera, gotovi obrasci. Dakle baš za opisivi sloj — za ono što mašina prvo nauči. Sirena svoje putnike tera na brod koji tone.
U jednom se slažem sa susednim stolom: za tri godine svet će zaista biti drugačiji. Samo, po meni, tačno obrnuto nego što su njima prodali.
Čovek kao kvalitet će dobiti na vrednosti.
Počnimo dole, kod ruke. Dobrog majstora danas treba tražiti sa mrežom za leptire — a to nije izveštaj o raspoloženju, nego statistika: na vrhu evropskih lista nedostajućih zanimanja godinama stoje zanatski poslovi, električar, krovopokrivač, građevinski radnik; samo građevini bi do 2030. trebalo dva miliona novih ljudi. A znaš gde je u međuvremenu višak — to jest gde u redu stoji previše prijavljenih? U kancelarijskim, administrativnim poslovima.[^9] Mapa je tačno obrnuta od one koju crta kurs. Mreža za leptire ostaje. Majstor će i ubuduće pare zgrtati lopatom.
A ima tu nešto i dublje, što je već izmereno. Isti predmet nam vredi više ako znamo da ga je izradila ljudska ruka. Istraživači su to nazvali efektom ručne izrade, a objašnjenje, po merenjima, nije kvalitet — nego to što za ručno napravljen predmet osećamo: u njemu ima ljubavi.[^10] Doslovno je to izašlo iz istraživanja. Ljubav.
Sad prevedi to na pomažuće profesije. Ko traži pomoć, ne kupuje informaciju — informacija je besplatna, tavan je pun nje. Kupuje prisutnost. Odgovornost. Čoveka koji ga vidi i kome je važno šta će s njim biti. To se ne da proizvesti, ni iz profila karaktera — u prošlom tekstu sam napisao zašto: ono što je besplatno, to je neprocenjivo.
Zato je plan mladića — mašine rade, a on će „pomagati ljudima, za dobre pare” — pogrešan tačno na pola. Druga polovina je tačna: pomažućeg čoveka trebaće sve više. Samo prva polovina ne štima: pomaganje je jedini deo njegovog plana koji se ne da izmestiti drugome. Tu on mora da bude. Sav. A za to ne treba profil karaktera, nego dubina — a ona ne stiže u kutiji.
Uveče se Zolika oglasio, kao i obično, iz fotelje.
— I ja sam čuo, znaš — reče. — Sedeo sam u tebi, dva stola dalje.
— A šta si čuo?
— Bajku. — Podvukao je noge na fotelju. — Boca, dim, džin, tri želje. Samo sad u aplikaciji, uz mesečnu pretplatu.
— Zar je tako jednostavno?
— Stari orle, ja se u bajke razumem. Ti si ih čitao. Ja u njima stanujem. — Nagnuo se napred. — A bajke o džinu nikad nisu o tome da se želja ispuni. One su o tome šta si zaboravio da postaviš kao uslov.
— A šta je on zaboravio da postavi kao uslov?
— Sebe samog. — Zolika je raširio ruke. — Poželeo je ekipu, prihod, budućnost. Samo sebe nije stavio u želju. A džin donosi tačno ono što si tražio. Ni više, ni manje. Na praznu želju sledi prazno ispunjenje.
Neko vreme je vladala tišina. Onda me je pogledao, onim pogledom koji već poznajem. Stizao je nož.
— A sad si ti na redu. Jer, gledano odavde, iz fotelje, i ti gradiš mašine da rade za tebe. U čemu je razlika između tebe i njega?
Očekivao sam to pitanje. Postavio sam ga i sam sebi, još tamo, u kafiću.
— Smer — rekoh. — On hoće da mu mašina uštedi dubinu. Ja je koristim da bih stigao dublje. Moji asistenti me ne poštede rada. Zahtevaju ga.
— Dokaz?
— I danas sam sedeo i ispravljao greške. Pola koraka, dijagonalno. Znaš ti to.
Zolika se iscerio, ali oči su mu ostale ozbiljne.
— Dobro. Jer perpetuum mobile ima jedan siguran znak raspoznavanja, i molim te, ureži ga negde: obećava izlaz bez ulaza. Ako jednom čujem od tebe da „ovo već ide samo od sebe”... — nije dovršio rečenicu.
Nije ni morao.
Jer u istom kafiću, sa istom tehnologijom, sedela su dva stola.
Za jednim se kupovalo to da ne treba raditi ništa. Za drugim sam sedeo ja, i radio. Mesecima gradim svoje asistente — i da budem precizan, jer je preciznost ovde stvar časti: gradnja traje mesecima. Ali ono što u njima radi ne dolazi iz meseci. Iz dvadeset godina koje stoje iza njih. Iz atlasa okidača koji sam izmerio na sebi. Iz metoda koji sam prvo živeo, pa tek onda kodirao.
Zato iz prve ruke znam da je alat stvaran. Nisam razbijač mašina — radim s njim svakog bogovetnog dana, i da: umnožava. Ali umnožava kao pojačalo. Dubinu čini dubljom. Plićinu širom. Možeš u njega uliti dvadeset godina rada, i dobiješ alat koji zaista radi s tobom. Možeš uliti kurs od sedamsto evra — i dobiješ glasniji odjek onoga što nemaš.
Mašina ne čini čuda. Uvećava. I baš zato nema zavrzlame: prvo mora da postoji nešto što bi uvećala.
Ne znam šta će biti za tri godine. To iskreno kažem, i baš me to razlikuje od onoga ko budućnost prodaje na datum.
Ono što se da znati nije raspored. Nego smer. Opisivo će pojeftiniti — prećutno poskupeti. Šablon će ići za sitninu — prisutnost uz doplatu. Čovek koji je zaista prisutan, kod koga znanje stanuje u ruci i u kičmi, a ne na slajdovima: njega će tražiti sa mrežom za leptire. Kao danas dobrog majstora.
Zato pitanje nije koji AI-kurs da kupiš pre nego što istekne odbrojavanje. Pitanje je staro, i dosadnije od svakog plakata: u šta ulažeš ulaz.
Jer prvi zakon fizike važi i za rad. Ništa se ne pomeri time što jako želiš. Perpetuum mobile se ne može kupiti ni za sedamsto evra — za toliko ti daju najviše njegov crtež, uramljen. A dubina se ne daje ni za koliko. Nju možeš samo da ispredeš, nit po nit. Pola koraka po pola koraka. Svakog bogovetnog, sivog dana.
I tada mašina u tvojoj ruci postaje ono što je oduvek i bila: alat. Najbolje vrste. Ne otimač tvoje budućnosti — pojačalo tvoje dubine.
A sirene neka pevaju. To im je posao.
A tebi — da predeš svoju nit.
[^1]: Frey, C. B. & Osborne, M. A. (2017). The future of employment: How susceptible are jobs to computerisation? Technological Forecasting and Social Change, 114, 254–280. DOI: 10.1016/j.techfore.2016.08.019 — Originalni radni materijal objavljen je 2013; procenjivao je 47% izloženosti automatizaciji, a ne prognozu nezaposlenosti.
[^2]: Tetlock, P. E. (2005). Expert Political Judgment: How Good Is It? How Can We Know? Princeton University Press.
[^3]: Hintonova izjava iz 2016. i njegov uzmak iz 2025: prema The New York Times, maj 2025. (Steve Lohr) · https://radiologybusiness.com/topics/artificial-intelligence/ny-times-revisits-nobel-prize-winners-prediction-ai-will-render-radiologists-obsolete — Podatak o +55% broja radiologa u klinici Mejo i o 250+ AI-modela odatle. Prosečna plata od 571.000 dolara za 2025. (Medscape) i istorijska nestašica radiologa: Fortune, maj 2026. · https://fortune.com/2026/05/04/godfather-of-ai-geoffrey-hinton-radiologists-future-of-work-tech-ai-job-anxiety/
[^4]: Eloundou, T., Manning, S., Mishkin, P. & Rock, D. (2024). GPTs are GPTs: Labor market impact potential of LLMs. Science, 384(6702), 1306–1308. DOI: 10.1126/science.adj0998 — Prema proceni iz prethodne analize, kod ~80% zaposlenih zahvaćeno je bar 10% zadataka, a kod ~19% bar polovina; autori posebno naglašavaju da ne daju prognozu o rasporedu uvođenja (arXiv:2303.10130).
[^5]: Autor, D. H. (2015). Why are there still so many jobs? The history and future of workplace automation. Journal of Economic Perspectives, 29(3), 3–30. DOI: 10.1257/jep.29.3.3 — O vezi Polanjijevog paradoksa i automatizacije: Autor, D. H. (2014). Polanyi's Paradox and the Shape of Employment Growth. NBER Working Paper 20485.
[^6]: Polányi, M. (1966). The Tacit Dimension. University of Chicago Press. — „We can know more than we can tell.” Pojam prećutnog znanja Polanji podrobnije razrađuje i u svom kapitalnom delu Personal Knowledge (University of Chicago Press, 1958).
[^7]: Moravec, H. (1988). Mind Children: The Future of Robot and Human Intelligence. Harvard University Press.
[^8]: Bessen, J. (2015). Learning by Doing: The Real Connection between Innovation, Wages, and Wealth. Yale University Press. — Nakon širenja bankomata broj američkih bankarskih šalterskih službenika rastao je decenijama, dok se sadržaj posla pomerao od brojanja ka odnosu s klijentima.
[^9]: European Labour Authority / EURES (2025): Report on labour shortages and surpluses in Europe. Među najtežim deficitarnim zanimanjima: električari, krovopokrivači, građevinski radnici, vozači kamiona, medicinske sestre; viškovi se po pravilu javljaju u kancelarijsko-administrativnim poslovima · https://www.ela.europa.eu/en/publications/labour-shortages-and-surpluses-europe-2025 — O ~2 miliona stručnjaka koji će do 2030. nedostajati u građevini: saopštenje FIEC-a, novembar 2025.
[^10]: Fuchs, C., Schreier, M. & van Osselaer, S. M. J. (2015). The Handmade Effect: What's Love Got to Do with It? Journal of Marketing, 79(2), 98–110. DOI: 10.1509/jm.14.0018
Ispod površine
Srpsko izdanje sajta suranyizoltan.hu — izdanje raste list po list.