Nisi glup. Slikar si.

Tvoj mozak ne fotografiše. Slika — a original nikada nije video.

Ako si sada prvi put otvorio Ispod površine: ovde se ne dele saveti, nego se kopa dotle gde se stvari odlučuju. Prošli put sam nešto obećao. Prethodni tekst je govorio o tome da nam u glavi sedi mašina za predviđanje, koja ne reaguje na ono što se dešava, nego na ono što po starim obrascima prognozira — i da zato alergijski reagujemo na sve što stiže s etiketom „kontrola". Na kraju sam napisao: ta mašina ne navlači stara lica samo na sisteme. Nego i na ljude. Na tvog šefa. Na tvog partnera. Na kolegu koji je „isti kao".

E, sada stižem s tim dugom. Donesi kafu.

Nepouzdan čovek

Nov saradnik, treća nedelja. Rukovodilac već zna za njega da je nepouzdan. Ništa konkretno se nije dogodilo — nema probijenog roka, nema laži, nema pritužbe. Samo ima nešto u njemu. Naglasak kojim govori? Pokret kojim spušta poklopac laptopa? Rukovodilac ne bi umeo da kaže. Ali oseća, i osećaj je jednoznačan: na ovog čoveka treba paziti.

Pa pazi. Pita ga malo više nego ostale. Malo temeljnije proverava šta preda. Za nijansu je hladniji s njim u hodniku. Ništa grubo — tek toliko koliko nepouzdan čovek zaslužuje.

Tri meseca kasnije saradnik se zaista ponaša nepouzdano. Zadržava informacije. Pravda se. Brani se pre nego što bi ga optužili. Rukovodilac klimne sebi: znao sam. Od prvog trenutka sam znao.

I u pravu je — samo ne onako kako veruje. Saradnik nije postao nepouzdan zato što je to bio. Postao je to zato što su se tri meseca prema njemu ophodili tačno onako kako se ophodi prema osumnjičenom — a ko dovoljno dugo oseća na potiljku sumnjičav pogled, počne da se ponaša kao neko ko ima šta da krije. Prognoza je ispunila samu sebe. Komad se zaokružio. Svako je odigrao svoju ulogu.

I niko nije znao da je u pozorištu.

Rukovodilac je verovao sopstvenim očima. I oči ga nisu lagale. Samo mu nisu pokazivale ono što je tamo bilo — nego ono što je on sâm na to naslikao.

Nemoj da me praviš glupim

Rečenica „e, mene niko neće da kontroliše" ima brata blizanca, i dolazi bar iz iste dubine: mene niko neće praviti budalom. Video sam svojim očima.

Ta rečenica počiva na gvozdenoj logici koju nikada ne izgovaramo, ali po njoj uvek živimo: ja vidim stvarnost. Sirovu, kakva jeste. A iz toga prinudno sledi: ko vidi drugačije nego ja, taj ili nešto ne zna, ili je pristrasan, ili laže. Treće mogućnosti nema — pa ja vidim stvarnost, a stvarnost je jedna.

Ta pojava ima ime: naivni realizam.¹ Nije glupost, nije oholost — osnovni je doživljaj normalnog ljudskog opažanja. Svi u njemu živimo. I baš zato je tako teško raspravljati: ne osećamo da se sudaraju mišljenja, nego doživljavamo da ja iznosim činjenicu, a onaj drugi svoje iskrivljenje.

I sada dolazi deo od koga ovo postaje zaista neprijatno. Niz istraživanja vezan za imena Pronin, Lin i Ros pokazao je ono što se od tada zove slepom mrljom za pristrasnost: misaone pristrasnosti izvrsno prepoznajemo — kod drugih.² Kod sebe gotovo nikada. I ne zato što smo za to glupi, nego zato što, kada gledamo napolje, vidimo ponašanje drugoga, a kada gledamo unutra — sopstvene namere i osećanja. Dakle: gotovu sliku, a ne proces slikanja. Učesnici su u istraživanju ostajali pri sopstvenoj nepristrasnosti i pošto im je objašnjeno koja tačno pristrasnost može da deluje u njima. Da, znam da to važi za druge — mislili su — ali u mom slučaju je stvarno tako.

Na to dolazi slikareva tehnika, koju je Ziva Kunda opisala kao motivisano mišljenje: ne lažemo sebi otvoreno.³ Radimo mnogo finije. Od dokaza primetimo one koji se uklapaju u željeni zaključak, njima damo veću težinu, njih protumačimo dobronamerno. A na kraju iskreno osećamo da smo samo sledili činjenice. Slikar nikada ne priznaje da je slikao. Ubeđen je da je fotografisao.

Tako da, kada neko plane: „ali nisam glup!" — u pravu je. Stvarno nije glup. Samo što ta rečenica ne govori o onome o čemu je rasprava.

Slikar koji original nikada nije video

Idemo sloj dublje, jer do sada sam govorio kao da postoji prava slika koju naknadno premazujemo. Po neuronauci, stvar je mnogo drastičnija.

Dugo smo zamišljali da je mozak kao kamera: snima ono što je napolju, a svest posle eventualno retušira. Istraživanje poslednje dve decenije, nazvano prediktivnom obradom — rad Karla Fristona, Endija Klarka i drugih — postavilo je to naglavačke.⁴ Mozak nije kamera. Mozak je slikar. Neprestano slika prognozu o tome šta napolju treba da bude, a signal koji stiže iz čula nije slika — samo korekcija na ivici platna. Ako se prognoza i signal poklope, prognoza ostaje. Ako se raziđu, sistem doteruje. Ali ono što „vidimo" uvek je pre svega prognoza.

Anil Set to formuliše ovako: opažanje je svojevrsna „kontrolisana halucinacija" — od nekontrolisane se razlikuje po tome što se stvarnost povremeno umeša.⁵ Dakle: ne postoji original koji premazujemo. Opažanje je sâmo slikanje. I ako hoćemo sasvim oštro: naš slikar je zapravo falsifikator koji original nikada nije video. Ne maže preko Rembranta — sâm slika sliku, a o „originalu", o stvarnosti, tek naknadno dobija korekturne beleške na ivici platna. Iznenađujuće je koliko dobro obično radi: beleške stižu dovoljno gusto da falsifikat bude upotrebljiv. Nevolja počinje kada beleške ne puštamo unutra — ali o tome začas.

I pre nego što se neko uhvati za glavu: ovo nije greška u projektovanju. Ovo je najbrže, najjeftinije, evoluciono genijalno rešenje. Da mozak čeka da svi čulni signali stignu i sklope se, dok bismo mi nešto „videli", grabljivac bi nas već pojeo. Slikar slika unapred zato što je slikanje unapred spasavalo život. Slikar nije saboter. O tome još na kraju.

Vojadžer i dubinska kapsula

Postoji u nama jedan ponor koji sve ovo čini još napetijim.

Naš ponos leti negde između Plutona i Vojadžera, sve bržom putanjom, sve dalje od nas — gord, ranjiv, plane u trenu. A samovrednovanje se za to vreme, u ne baš mišićavoj ronilačkoj kapsuli, spušta ka Marijanskom rovu. To dvoje stanuje u istom čoveku — i što je rastojanje među njima veće, to je odbrana glasnija.

Ni ovo nije samo slika. Istraživanje razlikuje eksplicitno samovrednovanje — ono što o sebi tvrdiš i pokazuješ — od implicitnog, onoga što o sebi stvarno osećaš, ispod svesnog nivoa. Kristijan Džordan i saradnici pokazali su da najodbrambeniji, najborbeniji ljudi nisu oni sa prosto niskim samovrednovanjem, nego oni u kojima se to dvoje razmakne: spolja visoko, iznutra nisko.⁶ Majkl Kernis je to nazvao krhkim samopoštovanjem — visoko, ali nestabilno samovrednovanje jeste ono koje svaku ogrebotinu doživljava kao napad.⁷

Jer ako je ispod slike ponor, onda je svaka korekcija egzistencijalna pretnja. Ne preti slici — nego tlu pod slikarevim nogama. Zato jačina onog „nisam glup!" ne meri istinu. Meri dubinu ponora.

Poznat mi je taj ponor, i to ne iz teorije. Dvadeset godina radim s ljudima, a u meni je sve vreme sedela sopstvena potreba da udovoljim — samo da se ne razočaraju, samo da ne pomisle da nisam dovoljan. Spolja samouveren stručnjak, iznutra dečak koji vreba potvrdu. Pukotinu između to dvoje dugo sam popunjavao slikanjem. Danas bar znam kada vadim četkicu.

Kasting

Sada spojimo slikara s drugim čovekom — i tu se sve sastaje.

Kada je psihoanaliza govorila o „transferu", dugo je to zvučalo kao nekakav maglovit ordinacijski misticizam. A onda su Suzan Andersen i Serena Čen eksperimentima pokazale da je to merljiva, svakodnevna pojava koja se svakome dešava iz minuta u minut.⁸ Ovako radi: tvoj mozak skladišti reprezentacije tvojih važnih ljudi — oca, majke, prvog šefa, onoga ko te je jednom jako povredio. I kada te nov čovek makar površno podseti na nekog od njih — boja glasa, pogled, pokret — sistem automatski natovari na novoga ceo stari paket. Ne samo lice: osećanja, očekivanja, gotov scenario, replike, završetak.

To je podela uloga. Komad je odavno napisan — ne ti, i ne danas. Kasting je posao mašine za predviđanje, i ona radi iz najjeftinijeg scenarija, jer je taj najbrži: ko liči na starog glumca, odmah dobija njegovu ulogu. Tvoj šef dobija ulogu tvog oca. Tvoja partnerka majčinu. Nov kolega ulogu starog izdajnika.

I sada dolazi jezovit deo, koji objašnjava našu uvodnu scenu: drugi čovek biva uvučen u ulogu. Ne odvija se to samo u tvojoj glavi. Koga tretiraš s nepoverenjem, taj počinje sumnjivo da se ponaša. Koga potcenjuješ, tome opada učinak. Od koga očekuješ da će te napustiti, njega polako guraš ka izlazu — dok stvarno ne ode. Rukovodilac iz uvodne scene nije bio zlonameran. Njegova mašina za predviđanje je kastingovala, a saradnik je — kao i svi mi, kada se to s nama igra dovoljno dugo — polako urastao u dodeljenu ulogu.

A ako između dva čoveka radi ovako, zamisli sastanak na kome sedi dvanaestoro. To ponekad nije sastanak. To je ponekad dvanaest jednočinki, istovremeno, u zajedničkoj scenografiji — svako igra svoj stari komad i čudi se što ostali stalno ulaze na pogrešnu repliku.

Zolika i prorez

Da pokažem i iznutra, jednim priznanjem. Objavim tekst pred javnošću — recimo baš ovakav — i par dana kasnije LinkedIn izbaci obaveštenje: neko ti je pogledao profil. Po zanimanju novinar, kategorija pored: bezbednost, istrage. Čovek zdrave pameti na to pomisli: „gle, možda ga zanima tema." Ja iz stomaka pomislim drugo. Kopaju. Prate. Sigurno hoće da naškodi.

Znam da je to besmislica. Baš zato je dobar primer — jer nije problem u mojoj pameti. Prognoza je brža od moje pameti. Postoji u meni vrlo star obrazac, još iz vremena kada je isticanje bilo stvaran, telesni rizik. Dovoljno je da ovde, pred javnošću, kažem: godine detinjstva proživeo sam u ratnoj napetosti jedne zemlje — ne u porodici, nego oko nas, u vazduhu: u tihoj strepnji svakodnevice, ko će dobiti poziv, šta će biti sutra, dokle će ostati čitavo ono što je još čitavo. U takvoj atmosferi dete brzo nauči: ko se ističe, tog primete — a koga primete, taj rizikuje. Šćućuri se. Ne štrči. To je obrazac preživljavanja, ne kukavičluk.

I tu je moj paradoks, koji je možda i tvoj: moje osnovno korito je tačno suprotno. Šaren sam, strastan, upadljiv — rođen da se pojavim. Pa kad god se stvarno pokažem, u istom trenu prorade i korito i telohranitelj. Korito iskorači na svetlo, a telohranitelj navuče poklopac proreza. Zato sam tog dana otišao pozadi, u bunker. Zolika je sedeo kraj proreza i upravo posmatrao novinara.

— Zdravo, tu unutra. Kroz šta ti sad gledaš?

— Kroz prorez. Odavde bar vidim kad krene.

— Ko da krene, stari orle?

— Onaj koji uvek. Samo sad ima drugo lice.

— I šta vidiš od njega kroz prorez?

— Dovoljno. Vidim da posmatra. Ko posmatra, taj se sprema na nešto. Toliko je i dosta.

Seo sam pored njega. Nisam ga odvlačio od proreza — odande se čovek ne može silom odvući, može se samo sesti pored njega.

— Slušaj — rekao sam. — Ne pitam te šta vidiš. Verujem da je to što vidiš tamo u prorezu. Pitam samo: šta ne vidiš? Jer ovaj prorez je taman toliki da u njega stane jedan čovek. Onaj stari, od koga se trebalo šćućuriti. I dok gledaš kroz njega, ko god da naiđe — makar i radoznao čitalac — navući ćeš mu njegovo lice.

Tišina.

— Pa dosad je uvek bilo njegovo — rekao je na kraju. — Meni je dosad uvek bilo njegovo.

— Dosad. Ali ovo ovde je čovek koji je pročitao jedan tekst. Možda ima sasvim drugo lice. Ne obećavam da niko nikada neće hteti da naškodi. Samo pitam: da li bi smeo da izađeš toliko da pogledaš celinu. Ne prorez. Celinu.

Nije izašao odmah. Ali ruku je sklonio s ivice proreza. A ja sam u međuvremenu, napolju, pred ekranom, na pola sekunde usporio pre nego što bih presudio ko je taj čovek — i ta polovina sekunde bila je tačno dovoljna da se ne rodi stara replika. Nisam ga proverio istražiteljskim refleksom. Pustio sam da ostane ono što jeste: radoznali čitalac, kako je i izgledao.

Jer tu je suština, i zato ovo pričam: pitanje nije bilo šta Zolika vidi. Nego to da prorez unapred određuje šta se uopšte može videti. Panorama nije nedostižna. U stanju proreza ona je neshvatljiva. I odatle dolazi pravo pitanje, koje sebi u ovakvim trenucima postavi svako: dobro, ali ako već znam da gledam kroz prorez — zašto nije dovoljno to znati?

Recept

Zato što znanje ne radi tamo gde se promena dešava. A da bismo razumeli zašto, moramo pogledati kako prognoza uopšte nastaje. Šta je tajni recept koji određuje razmere.

Četiri su sastojka.

Prvi je knjiga recepata — sâm model. Mozak ne skladišti prvenstveno pojedinačne događaje, nego destilovana pravila: „šta se dešava kada…". Slojevito, od jednostavnog do sasvim dubokog — kako svetlo pada na lice, pa sve do toga šta mi radi onaj ko ima moć nada mnom. Zato sirovina nije jedan konkretan nedeljni ručak, nego pravilo koje je sistem iskuvao iz hiljadu njih. Okidač je samo indeks u knjizi: ne priziva te uspomena, nego obrazac koji smo iz uspomena nekada destilovali. Ovo je važno dobro razumeti: okidači sami samo upućuju na stare događaje. Nisu oni recept — samo broj strane na kojoj se knjiga otvara.

Drugi je ulazni signal — ono što tvoje oko, uvo, telo upravo sada isporučuju. Treći je greška predviđanja — razlika između onoga što je recept obećao i onoga što je signal doneo. Ona bi, u načelu, korigovala sliku.

I tu je četvrti, skriveno dugme, prava tajna formula. Istraživanje ga zove preciznim ponderisanjem, ali nazovimo ga prosto regulatorom razmere: mozak neprestano podešava i to koliko da veruje sopstvenom receptu, a koliko ulaznom signalu.⁹ To dugme određuje razmere. I sad se pridrži, jer tu se krug zatvara s okidačem: tim dugmetom ne upravljaš ti — okreće ga tvoje emotivno-telesno stanje. U miru je sistem otvoren za signal, spreman da doteruje. Ali u ugroženosti, u stidu, pri aktiviranju stare rane, dugme se prebaci: pojača recept, a utiša korekciju. I što bi slušao nesiguran spoljni svet, kada stari recept „zna" šta dolazi?

Zato kod triggerovanog čoveka ne radi razuman argument. Kada Zolika sedi kraj proreza, uzalud mu govorim „ali pogledaj, nije to" — korekcioni kanal je upravo utišan. Stvarnost stoji na vratima, kuca, ali recept nikoga ne pušta. Istraživanje Lise Feldman Baret ide i korak dalje: i sâmo osećanje je prognoza.¹⁰ Anksioznost koju osećam kraj proreza nije reakcija na situaciju — nego jedno od jela iz recepta, servirano unapred.

I tu je gorka istina koju treba izgovoriti: stvarnost ne može da ispravi sliku baš onda kada bi to bilo najpotrebnije. Kada si miran, nema šta da se prepisuje. Kada bi trebalo prepisivati, nisi miran.

Izmena recepta

Pa kako se onda išta ipak promeni? Na jedan jedini način: razrešenje nije zamena sastojaka, nego izmena recepta.

Sastojci — ono što se dogodilo — ne mogu se zameniti. Što ti se desilo, desilo se. Ali razmera, pravilo koje je sistem iz njih skuvao — može. I da to nije pusta želja, postoji neuronaučna osnova. Rad Karima Nadera i kasnije Danijele Šiler pokazao je da emotivni trag pamćenja nije uklesan u kamen: kada se aktivira, privremeno postaje gibak, i postoji vremenski prozor u kome se prepisuje pre nego što se ponovo zatvori.¹¹ (Poštenja radi: to je živo istraživano, osporavano polje, o tačnim uslovima kod ljudi stručna rasprava još traje — ali osnovni mehanizam, da prizvana uspomena postaje izmenjiva, dobro je utemeljen.)

Uslovi su, međutim, strogi, i tačno ocrtavaju od čega dubinski rad uopšte radi. Trebaju dve stvari.

Prva: recept se mora otvoriti. Stara prognoza mora da radi uživo — ne da se o njoj priča u teoriji. Od toga što hladne glave uvidiš „moj šef nije moj otac" — ne dešava se ništa. Knjiga je zatvorena. Uvid spolja zagleda sastojke.

Druga: u otvoren prozor mora stići iskustvo, a ne informacija. Nije dovoljno dobiti nov podatak. Treba da stara prognoza upravo radi — i da stvarnost tu, tada, doživljeno uradi nešto drugo nego što je recept obećao. Istraživači to zovu expectancy violation, povredom očekivanja: po radu Mišel Kraske, baš to je ono što prepisuje staro učenje — ne smirenje, nego opovrgnuće proživljeno unutar proreza.¹²

Zato nije dovoljno znati za prorez. Znanje zagleda sastojke. Promena se dešava u receptu — a recept se otvara samo dok se kuva.

Muzika u zatvorenoj biblioteci. I sada da izgovorim nešto što se tiče mnogih. Dobar deo pomagačke struke gradi oko klijenta savršen mir — ritrit, zvučna kupka, joga-vikend, meditativno povlačenje — i u tom stanju obećava prepisivanje. Samo što u savršenom miru stari recept ne radi. Knjiga je zatvorena na polici, a mi sviramo prekrasnu muziku u biblioteci. U zatvorenu knjigu ne može da se piše. U ponedeljak je prvi šefovski mejl otvori na staroj strani, i sve teče dalje — iz ugla recepta, vikend se nije ni dogodio.

Da se dobro razumemo: sve ima svoje mesto i svoju korist. Relaksacija, regeneracija, san, održavanje nervnog sistema — stvarna su, merljiva vrednost; zvučna posuda ne laže. Izvrtanje se ne dešava kod metode, nego kod marketinga: tamo gde se održavanje prodaje kao prepisivanje. Jer paket s natpisom „održavanje nervnog sistema" malo ko bi kupio, „transformaciju" mnogo njih. Tako pomaganje isklizne iz sopstvenog korita — ne iz zle namere, nego zato što tržište lako prodaje prijatno, a teško ono neprijatno koje se dešava u sigurnosti. I u tom udobnom nesporazumu dobar deo pomagača i sâm dobronamerno živi.

Sve se lomi na jednoj jedinoj reči: sigurnost postoji u oba recepta — samo na različitim mestima. Velnes daje sigurnost umesto okidača. Dubinski rad je gradi uz okidač. Jedan izbegava otvorenu knjigu. Drugi oko nje gradi sigurnost, da knjiga sme da se otvori. To je cela razlika. Decenijska pouka istraživanja ekspozicije je ista: izbegavanje održava strah, bezbedno suočavanje ga razgrađuje.¹²

Zato bezbedan prostor nije komforni dodatak, nego tehnološki preduslov izmene recepta. Treba dovoljno sigurnosti da se stara prognoza usudi da se uključi — i dovoljno prisutne stvarnosti da tu, na licu mesta, dobije opovrgnuće. Poverenje se ni ovde ne moli. Gradi se. (Ako ti je ova rečenica poznata iz prethodnog teksta — da, isti zakon radi, samo sada ne u organizaciji, nego u jednom jedinom nervnom sistemu.) U mom radu atlas okidača i KADA/ODGOVOR/SIDRO rade tačno to: SIDRO vezuje stvarnost sadašnjeg trenutka uz staru prognozu koja radi — tamo, u otvorenom prozoru.

Pre nego što odeš

Vratimo se trećoj nedelji. Šta bi bilo da je rukovodilac tamo, tada primetio da je kastingovao? Nije trebalo da porekne svoju sumnju — sumnja je bila stvarna, sedela je u njemu. Trebalo je samo da postavi sebi jedno jedino pitanje: govori li ovo sada o njemu — ili o komadu? Toliko. Ne treba za to terapija. Treba pola sekunde usporavanja, pre nego što stara replika isklizne.

I sada naslov, koji sam ti na početku ostavio bez razrešenja. Nisi glup. Slikar si. Ceo život slikaš — slikaš svet tako da bude podnošljiv, predvidljiv, bezbedan, jer je to nekada bilo preživljavanje. Slikar ti nije neprijatelj. Slikar je telohranitelj s četkicom: davno je sebi zadao zadatak da te nikada ne snađe više iznenađenja nego što možeš da poneseš. Dvadeset godina radim s njim — i sa sopstvenim. Cilj nikada nije da ga otpustiš. Cilj je da naučiš kada slika — i da ponekad, kraj otvorenog prozora, zatražiš od njega četkicu na minut.

Jedno ostavljam za kraj. Kada sledeći put o nekome u prvom trenutku „sve znaš" — zastani na sekund. Upitaj se: vidim li ovo sada? Ili slikam? I čije lice navlačim onome ko sedi preko puta mene?

Jer možda tamo sedi potpuni stranac. Koji u ovom komadu još nikada nije igrao.

Iz sledećeg Ispod površine: ako se recept otvara samo dok se kuva — šta se dešava u kuhinji kada kuvaju dvoje istovremeno? Dva čoveka, dva recepta, jedan zajednički šporet — o tome će govoriti nastavak.

Fusnote

1. Ross, L. & Ward, A. (1996): Naive realism in everyday life: Implications for social conflict and misunderstanding. In: T. Brown, E. Reed & E. Turiel (ur.): Values and Knowledge. Lawrence Erlbaum, Hillsdale, 103–135. (Poglavlje u knjizi, izvor bez DOI.) Srodno osnovno delo: Robinson, R. J., Keltner, D., Ward, A. & Ross, L. (1995): Actual versus assumed differences in construal. Journal of Personality and Social Psychology, 68(3), 404–417. DOI: 10.1037/0022-3514.68.3.404

2. Pronin, E., Lin, D. Y. & Ross, L. (2002): The bias blind spot: Perceptions of bias in self versus others. Personality and Social Psychology Bulletin, 28(3), 369–381. doi.org/10.1177/0146167202286008

3. Kunda, Z. (1990): The case for motivated reasoning. Psychological Bulletin, 108(3), 480–498. doi.org/10.1037/0033-2909.108.3.480

4. Friston, K. (2010): The free-energy principle: a unified brain theory? Nature Reviews Neuroscience, 11(2), 127–138. doi.org/10.1038/nrn2787 · Clark, A. (2013): Whatever next? Predictive brains, situated agents, and the future of cognitive science. Behavioral and Brain Sciences, 36(3), 181–204. doi.org/10.1017/S0140525X12000477

5. Seth, A. K. (2013): Interoceptive inference, emotion, and the embodied self. Trends in Cognitive Sciences, 17(11), 565–573. doi.org/10.1016/j.tics.2013.09.007 (Popularno izlaganje pojma „kontrolisana halucinacija": Seth, A.: Being You: A New Science of Consciousness. Faber, 2021.)

6. Jordan, C. H., Spencer, S. J., Zanna, M. P., Hoshino-Browne, E. & Correll, J. (2003): Secure and defensive high self-esteem. Journal of Personality and Social Psychology, 85(5), 969–978. doi.org/10.1037/0022-3514.85.5.969

7. Kernis, M. H. (2003): Toward a conceptualization of optimal self-esteem. Psychological Inquiry, 14(1), 1–26. doi.org/10.1207/S15327965PLI1401_01

8. Andersen, S. M. & Chen, S. (2002): The relational self: An interpersonal social-cognitive theory. Psychological Review, 109(4), 619–645. doi.org/10.1037/0033-295X.109.4.619

9. Za pojam preciznog ponderisanja vidi izvore u belešci 4 (Friston 2010; Clark 2013), koji regulisanje razmere — stanjem uslovljeno ponderisanje između prognoze i signala — opisuju u okviru prediktivne obrade.

10. Barrett, L. F. (2017): The theory of constructed emotion. Social Cognitive and Affective Neuroscience, 12(1), 1–23. doi.org/10.1093/scan/nsw154

11. Nader, K., Schafe, G. E. & LeDoux, J. E. (2000): Fear memories require protein synthesis in the amygdala for reconsolidation after retrieval. Nature, 406(6797), 722–726. doi.org/10.1038/35021052 · Schiller, D., Monfils, M-H., Raio, C. M., Johnson, D. C., LeDoux, J. E. & Phelps, E. A. (2010): Preventing the return of fear in humans using reconsolidation update mechanisms. Nature, 463(7277), 49–53. doi.org/10.1038/nature08637 (Napomena: oko obrade podataka i generalizacije na ljude u studiji Šiler i sar. traje stručna rasprava; opreznost naznačena u tekstu to odražava.)

12. Craske, M. G., Treanor, M., Conway, C. C., Zbozinek, T. & Vervliet, B. (2014): Maximizing exposure therapy: an inhibitory learning approach. Behaviour Research and Therapy, 58, 10–23. doi.org/10.1016/j.brat.2014.04.006 (Povreda očekivanja / expectancy violation kao motor trajnog učenja; klasična prethodnica: Foa, E. B. & Kozak, M. J., 1986, Psychological Bulletin, 99(1), 20–35, DOI: 10.1037/0033-2909.99.1.20)