Živeći nerazumno, hoćemo sve — i to besplatno. A za ono što zaista dobijemo, punu cenu plaćamo mi, ili neko drugi umesto nas. „Blagodat je besplatna", kažemo tako često, zaboravljajući da je Bog za nju dao svoje rođeno Dete.

Ako te cilj goni i nosi, ne nadaj se glatkom putu. Ko žudi za visinama, taj mora sići u dubinu. Bezoblačna sreća ume da potekne iz gorkih suza. Ko gori u muci gladi od koje creva krče, taj može steći izobilje. Nema malih vrata, nema obilaznice — dok te cilj goni, biće truckanja.

Onog ko čezne da se vine — pustiti da leti, otvoriti kavez, zbaciti jaram i okove, ne vezati, ne svezati, ne sputati, ne prikivati ga sebično za hladnu zemlju. Velika je mudrost pustiti, skinuti grešno nametnuti jaram. Lako čovek upreže i tovari, a kako teško skida, razvezuje, oslobađa. A voleti je samo to: ne tovariti na njega, već ga pustiti na slobodu.

Bol izmeri čoveka. Postoji laki, koji izbegava i prikriva, i za svoju patnju stalno traži sredstvo. Postoji teški, koji sme da pati, jer muka mu nije bez cilja: u batrganju nosi svoje isceljenje. I postoji beznadežni, koji pati jer drugačije ne može, još ne razume kuda to vodi, cilj mu nije jasan, ali ni sredstvo ne traži. S vremenom će cilj u njemu sazreti, ili će naći sredstvo, a s njim i olakšanje.

Sanjati san — slobodno, juriti ga — nikada. Ono što je živo, klija, raste lepo i polako. Ništa drugo ne treba: samo negovati, truditi se, hrabro ga priznati za svoj, a onog ko je spreman da sanja s tobom — primiti za saputnika. Fatamorgana je, međutim, mrtva, i uzalud ju je goniti: ide pred tobom, kao šargarepa pred magarcem. Možeš se mučiti od jutra do mraka — približiti ti se neće nikada.

Kad bih bar imao jedan ekser da ga zabijem duboko u zid. Nek drži, nek nosi terete. Improvizovani čiviluk je gotov: mogu da počnem da prebacujem na njega sve što me sada zatrpava. Kaput bi mi dospeo na ekser, nek iz njega izvetri vlaga tuge. Da mu zakrpim poderano platno, da stresem s njega teško, lepljivo blato očekivanja. Trebalo bi već sušiti, krpiti, otresati prašinu — samo kad bi mi neko već jednom dao taj ekser.

Bol me zgrabio za ruku, steže, ne pušta, kida mi meso, traži svoje. Ne bežim, samo dopuštam: odavno mu dugujem. U kući miline konobar je muka — tako se unutra drži ravnoteža. Ko bi grohotom da se smeje bez prestanka, nek usput skuplja suze, da, kad dođe red na plakanje, na računu bude pokrića.

Vidim jedno lice, osećam borbu. Bori se, rve se žestoko — upravo sastavlja svoje slomljeno srce. Duša je u njoj ljupko tužna, tuga joj urezuje lepe brazde oko očiju. Sitne bore krase joj kožu i čine je istinski lepom. Sa srcem joj se slomila i slika o sebi — ne sme ni da pomisli koliko vredi. Pozajmio bih joj sada svoje oči, da vidi čudo koje upravo gledam. Neka je ova slika opčini kao i mene, i neka stekne veru u sopstvenu lepotu.

Otišao sam daleko od topline kolevke, od srećnog mesta mladih godina. Odrastao sam, a on nije rastao sa mnom — ruka mu me stezala do gušenja. Trebao mi je prostor, slobodna misao, vidik u kome ciljevi blistaju. Zakoračio sam hrabro i smelo, da najzad udahnem punim plućima. Vičem iz sveg glasa: gledajte, ja ipak trčim. Prošle su godine, sad se osvrćem — ali žalost ne osećam. Sa sedom bradom stigle su poneke misli: iz daljine stvari vidim jasno. Mogu sada biti bilo gde na svetu, Balkan mi ni tada nije dalek. Od njegove zemlje umesili su mi telo, u dušu su mi ga utkale majčine ruke. Živeti, voleti, polako predahnuti, živo uživati u radosti trena, u kafi, vinu, ženi i prijatelju — a svet nek pati.

Tačka sam, sitna dereglija, čedo tamnih, dubokih voda. Trgovac koga unajmi lutajući pustolov da ga otprati u srce njegove oluje, u dom njegovih sopstvenih utvara. Poznajem vetar: kako nosi, kako kida, i šta ušima pripoveda. Drugi zaobilaze sprudove — moj put ipak vodi među njih, da moj putnik svojoj kobi pogleda pravo u oči. Tačka sam, sitna dereglija, čedo tamnih, dubokih voda. Skeledžija što na reci bola obilazi krug ožalošćenih, da naš zakopani bol izbije na površinu i da popusti muka što im grči duše. Ko tamom hodi, samoća mu je suđena — nema saputnika koji bi to izdržao. Jer samo: Tačka sam, sitna dereglija, čedo tamnih, dubokih voda.